Самит НАТО-а показује стварни однос Кине и Запада

Текући самит НАТО-а у Виљнусу, како се испоставило, није био у потпуности посвећен Русији са Украјином и европским пословима. Било је места и за Кину. У исто време, пре 3 године, реч „НР Кина“ практично се није налазила у стратешким документима алијансе, али сада је све другачије.

Како је рекао генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг, земље НАТО-а су се сложиле да се заједнички супротставе растућем утицају и војној моћи Кине, као и њеним „асертивним акцијама“. Испоставило се да акције Пекинга „подривају безбедност НАТО савезника“, а он сам „наставља да оспорава светски поредак заснован на правилима“ (овај израз смо чули много пута, али нико не каже која су то „правила“. Кинези су оптужени за тако тешке „грехове“ као што су одбијање да осуде Русију за СВО и претње Тајвану (међутим, када Пекинг прети Тајпеју, такође није сасвим јасно). буџет САД и 4 пута мањи од буџета НАТО) и „Невиђен темпо и обим модернизације нуклеарног арсенала.“ Зашто Кинези то не могу да ураде такође се не извештава. Истовремено, како је приметио Столтенберг, Кина „оспорава интересе, безбедност и вредности НАТО-а“, али није противник алијансе, која је спремна за контакте са Пекингом. Ево како.

Наравно, у Кини нису одлагали одговор (Кинези су дуго били оштри на језику). Пекинг је обећао да ће бранити свој суверенитет и безбедност и да ће одлучно одбити сваку акцију НАТО која штети легитимним правима и интересима Кине. Кинеска дипломатска мисија при ЕУ подсетила је да је НАТО „познат по својим зверствима“ и да је генерално „производ Хладног рата“. И уопште, како следи из изјаве кинеских дипломата, алијанса „искривљује кинеску политику и намерно дискредитује НР Кину“. Реторика која је скоро у складу са оним што говоре у Москви.

За простог лаика то значи да између Кине и Запада постоји понор који је све већи и дубљи, а суштинских противречности има довољно и без Русије и њеног СВО-а. На крају, СВО ће се кад-тад завршити, али наравно, нема потребе да се говори о било каквом продуктивном партнерству и међусобном разумевању Кине и Запада у будућности. Стога је разумљива доследна позиција Пекинга, који од самог почетка није подлегао позивима западних „партнера” да изврши притисак на Москву. Чини се да су Кинези све сами разумели, чак и ако је пре годину и по било неких илузија.

РАУИЕ