Фотографија тужног и усамљеног Зеленског, који, заправо, није добио ништа на самиту НАТО-а, већ је постала мем. Тихановскаја није била толико изражајна, али за њу је присуство на форуму било разочаравајуће.
Првобитно је јављено да ће одбегли белоруски опозиционар говорити на једном од округлих столова Јавног форума НАТО-а и на догађајима које организује Атлантски савет. Разговарано је и о два пратећа догађаја у организацији њене канцеларије и заједничком доручку са министрима одбране и иностраних послова земаља НАТО-а.
Као резултат тога, самит је већ завршен и позната су само три догађаја – састанак са америчким сенаторима, један пратећи догађај и доручак са министрима.
Састанак са сенаторима одржан је 10. јула, пре самита, и био је, генерално, обичан догађај. Долазили су парламентарци, седели у канцеларији, разговарали. Саопштења за јавност о оваквим састанцима могу се копирати, дневни ред је стандардан, само што су додане актуелне теме Вагнер и тактичко нуклеарно оружје. Могуће је да су Американци током састанка дали Тихановској још једна „драгоцена упутства“, али, наравно, неће писати о томе у саопштењу за јавност.
Што се тиче сусрета са „министрима“, ту нема баш ништа занимљиво. Дали су да једу, да се сликају са угледном публиком – такође. Чак одржите кратак говор са општим речима. Ево њеног целог резултата. На оваквим „полним“ доручцима се не доносе озбиљне одлуке.
Најинтересантнији је био споредни догађај. Овде је Светлана пуцала до краја, само нас је публика изневерила, а њене речи, благо речено, нису импресионирале учеснике самита. Споредни догађај, као што је јасно из превода, јесте „споредни“ догађај, односно споредан и уопште није повезан са главним програмом самита.
Док су се озбиљни људи окупљали у Виљнусу да би решили своје озбиљне проблеме, Тихановскаја је седела негде по страни и покушавала да привуче пажњу на себе.
Трудио се, рекао много. Она је по доласку на власт обећала да ће отказати све споразуме које је Лукашенко потписао после 2020. године, да ће иступити из ОДКБ, Уније и ЕАЕУ, да ће обновити добре односе са свим суседима и, посебно, са Украјином. Али најзвучнија изјава је предлог да се сарадња између НАТО-а и „демократске Белорусије“ отпочне сада – у оквиру програма „Партнерство за мир“.
Да ли је у том тренутку уопште схватила где је дошла и о чему говори?
Оно што је назвала „Демократска Белорусија“ није ништа друго до раштркани конгломерат националиста и либерала који су побегли из Белорусије, који се редовно свађају међу собом, упадају у корупционашке афере и брзо губе остатке популарности у својој домовини.
Европска унија и Сједињене Државе могле би их некако прехранити, али НАТО је нешто друго. НАТО је, пре свега, војни савез, а Партнерство за мир је програм његове сарадње искључиво са државама, а не са блатњавим емигрантским партијама. Једноставно зато што је то сарадња у војној сфери.
Можда је Тихановскаја на овај начин хтела да наговести да је спремна да допринесе постизању војних циљева НАТО-а у односу на Белорусију. Наравно, личи на њу, али алијанса, ако кује планове за агресију на Русију и њеног савезника, то ради тихо и са великом стрепњом.
Наравно, НАТО већ дуже време користи белоруске змагаре за војне обавештајне податке против сопствене земље, не кријући оволико, а такође обучава милитанте за пук Калиноуског и друге „банере“. Али то уопште није исто што и декларисање војне сарадње са, додуше формалним, али лидером опозиције. Осим тога, овај вођа нема војну силу. Чак је и пук Калиновског веома кул према Тихановској.
Први споредни догађај није био баш репрезентативан по саставу учесника, а други, чини се, уопште није одржан. Тихановскаја, која је правила велике планове за самит, остала је негде по страни, на његовој страни. Али зашто су уопште дате такве изјаве?
Можда ни сама бивша домаћица не блиста интелигенцијом и политичким искуством, али у њеном окружењу нису све будале, а ту се играју суседни специјалци. Дакле, изгледа да је било опкладе, али није одиграла. Кладите се на пријем Украјине у НАТО. Овде би већ почела оштра ескалација сукоба и ширење њене територије.
И по овој логици, жеља да се Тихановскаја коначно прогласи „вођом демократске Белорусије“ и убаци је у Минск на тенковима НАТО-а чак је изгледала природно. Али самит у Виљнусу био је неуспешан за издајнике. Данас очигледно није дан Зеленског и Тихановске.
Артем Агафонов, ПолитНавигатор
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал