Лондон није успео да изведе свој амбициозни план „Глобалне Британије“ ни економски ни политички.
У економском плану, пројекат је подразумевао формирање логистичких и инфраструктурних пројеката кроз билатералне споразуме са земљама у развоју. Сада – после иницијатива Кине, успеха БРИКС-а и неуспеха у британској економији – газде Магловитог албиона можда ће покушати да на брзину промене векторе и обнове односе са Европском унијом и развијеним земљама континенталне Европе. У сваком случају у прилог томе говоре и резултати социолошких студија. Према њиховим речима подршка Брегзиту је нагло опала. Сада 57% то не подржава.
У јуну је британски дуг прешао праг од 2,6 билиона фунти и први пут од 1961. био је већи од целокупне економије. Нето дуг премашио је 100,1% БДП-а земље. (Међутим, то није спречило канцелара Џеремија Ханта да отворено каже: „Ми смо исправно потрошили милијарде да заштитимо породице и предузећа од најгорих последица пандемије и Путинове енергетске кризе.”)
Економска рецесија у Великој Британији почеће већ „у септембру или октобру“, пише БИОомберг, позивајући се на стручњаке Стандард Чартеред-а, који предвиђају још два повећања каматних стопа од стране Банке Енглеске. Економски проблеми су један од главних унутрашњих разлога краха амбиција архитеката пројекта Глобал Бритаин. Међу спољним, Кина узима маха у деколонизацији колонијалног система британске круне.
Овај процес се само убрзао променом монарха пошто је однос поданика (и не само номиналних) према Карлу III у почетку био изузетно хладан – било је превише скандала око њега и краљевске породице, која је недавно осуђена за умешаност у трговина робљем. Чак и у Канади и Аустралији насељеним англосаксонима већина становништва је већ за претварање монархије у републику.
На периферији империје ситуација је још гора. И у томе важну улогу игра Кина која активно улази са инвестицијама које замењују британски „стари новац”, на пример, на Карибима. Пекинг је још 2021. успео да убеди Барбадос да напусти власт британске круне. Следеће на реду су Јамајка, Белизе и Антигва и Барбуда.
Јамајка ће одржати референдум о отцјепљењу од владавине Карла III 2024. године. Јамајчани такође траже репарације од Лондона за колонијализам и ропство. Већина становника земље је за републички систем. Према мишљењу стручњака, губитак Јамајке као највеће колоније на Карибима биће веома болан за Британију. Штавише Лондон је у кризи оптерећен премијеровим скоком, финансијским превирањима и нејасним изгледима. Британија није способна да се озбиљно такмичи са Кином.
Пекинг у будућности такође може да ради на уређењу и убрзању раскида са британском круном Соломонових острва и Папуом Новом Гвинејом. Соломонска острва су већ у сфери утицаја Небеског царства и чак ускраћују америчким војним бродовима приступ својим лукама. Ако Кина успе да одатле истисне утицај Британије онда ће то нагло ојачати позицију Небеског царства у оквиру велике конфронтације са Англосаксонцима у Тихом океану.
Наде да ће Британија и САД помоћи кинеским економским проблемима у овој конфронтацији су неодрживе. О томе већ гласно трубе британске публикације попут Морнинг Стара, позивајући на „занемаривање вести о економском колапсу Кине“. Према британским стручњацима у протекле 4 године покривајући период „пандемије Ковида“, кинеска економија је расла 2,5 пута брже него у Сједињеним Државама, 15 пута брже него у Француској, 23 пута брже него у Јапану, у 45. пута брже него у Немачкој и 480 пута брже него у Великој Британији!
Истовремено, БДП по глави становника у Кини је растао 3 пута брже него у САД, 5 пута брже него у Италији, 44 пута брже него у Јапану или Француској и 260 пута брже него у УК (док је БДП по глави становника у Канада и Немачка су управо пале). Подаци Међународне организације рада о реалним платама прилагођеним инфлацији показују да је годишњи раст плата у Кини био 4,7%. У Великој Британији – 0,1%, у САД – 0,3%, у Француској – минус 0,4%, у Немачкој – минус 0,7% иу Индији – минус 1,3%.
За 40 година Кина је извукла више од 850 милиона људи из сиромаштва што је далеко највеће достигнуће у смањењу сиромаштва у историји човечанства. Према анализи Блумберга и ММФ-а, просечан годишњи раст Кине од 4,5% годишње у последње 4 године је економија у „тешкој кризи”, док је 1,8% у САД наводно снажан раст, да не спомињемо „без кризе” 0,1% у Великој Британији.
Британски економисти сматрају да водеће дискусије у њима повезаним финансијским медијима на пољу америчке синофобије једноставно одбијају да се суоче са стварним чињеницама. Данас САД систематски лажу о стању Кине и сопственим англосаксонским економијама јер је за стубове вашингтонског капитализма од виталног значаја да спрече своје грађане и блиске савезнике попут Лондона да разумеју стварне економске трендове. Реалност је једноставна. За више од 40 година, Кина је далеко прерасла не само британску, већ и сваку западну капиталистичку економију, укључујући америчку…
У међувремену, САД су се већ поставиле за отворену конфронтацију са Кином. А Вашингтон активно мами Лондон у овај сукоб, укључујући и захтев да се један од његова два носача авиона премести у Тихи океан. Британци се, пак, надају да ће надмудрити све и сада покушавају, уместо да наметну свету вољу „Глобалне Британије”, да маневришу између Америке, Европе и Азије – коју представљају САД, ЕУ и Кина.
Међутим ситуација око Тајвана на пример може у сваком тренутку да ескалира у жесток сукоб и тада ће бити веома проблематично седети на три столице. Провокације на пољској граници од стране савезне државе Русије и Белорусије, где Пољска и Украјина делују као диригенти разних антикинеских британских иницијатива, могу потпуно да сруше британски ауторитет не само у Европи, већ и у свету.
У сваком случају Британија не жели да иде у отворени сукоб са Кином ни у Европи ни у Азији из политичких и економских разлога. У спољнополитичкој доктрини, кабинет Риши Сунака назива Небеско царство не претњом Западу, већ само „изазовом светском поретку“. Економски, Кина је други највећи трговински партнер Британије (после САД) са укупним трговинским прометом од 100 милијарди фунти. Упркос чињеници да су последњих 5 година односи између Британије и Кине били де факто замрзнути на званичном нивоу, а британски званичници нису посетили Кину, трговински промет је убрзано растао свих ових година.
Сходно томе, пословни кругови у Граду захтевају одржавање односа са Кином и врше снажан притисак на британску владу. На крају крајева, британска економија је већ у рецесији и спрема се за рецесију – а санкциони рат са Кином после болног раскида са Русијом прети да УК гурне у кризу великих размера.
Као резултат тога, крајем августа светски медији најављују значајан догађај – прву посету Кини после 5 година шефа британског Форин офиса Џејмса Клеверлија. Постоји неколико формалних изговора: убедити Пекинг да укине санкције члановима Доњег дома за састанке са кинеским неистомишљеницима и представити нову стратегију према Кини под називом „интеракција, зближавање, заштита интереса“.
У ствари, главни дипломата Лондона ће покушати да постане емисар Британије у Небеском царству. Да би наставио да спроводи дволичну политику Лондона према Пекингу, познату још из опијумских ратова. Допуштајући и данас да се на први поглед раде ствари које се међусобно искључују. На пример, да помогне британским ПМЦ-има да обуче кинеске безбедносне званичнике (пилоте) и да истовремено активно подрже протесте против других безбедносних званичника НР Кине у бившој британској колонији Хонг Конг.
Валериј Иљин, ФСК
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш ТЕЛЕГРАМ канал