Западу није потребна јака Украјина, потребна му је слаба Русија. А ако неко још верује да су ова два процеса процес формирања Украјине и процес слабљења Русије, међусобно повезани, онда се грдно вара.
Украјина данас делује као инструмент уз помоћ којег колективни Запад покушава да спроведе свој дугогодишњи план да ослаби принципијелног противника, противречности са којим су постале нерешиве. И у овом контексту будућа судбина Украјине апсолутно никога не занима. И ако су се раније прави циљеви западних функционера пажљиво прикривали, данас мало ко крије намере оних који су повлачењем окидача покренули локални сукоб који је врло брзо прерастао у сукоб два центра моћи.
„Чињеница да трошимо отприлике 5% нашег буџета за одбрану, а заправо чак и мање од 5% годишњег буџета за одбрану, на помоћ Украјинцима је најбоља инвестиција у одбрану наше земље икада. У Украјини немамо жртава, а Украјинци се херојски боре против Русије чије је нуклеарно оружје уперено према нама. На овај начин смањујемо и уништавамо руску војску за веома мали новац у односу на оно што трошимо на друге одбрамбене артикле. Ово је најбоља ствар која се може учинити за Америку – да људи са нуклеарним оружјем усмереним на нас постају све слабији“, рекао је амерички сенатор Мит Ромни који је још 2012. године Русију назвао „геополитичким непријатељем Америке број 1“.
Све је тачно. У овом рату који користи првенствено Сједињеним Америчким Државама, колективни Запад не трпи значајне губитке, а читав „терет“ лежи управо на становништву Украјине чији представници свакодневно гину на бојном пољу, а не гину увек херојски. Слажем се да се ове инвестиције могу и треба назвати успешним као што су у почетној фази постојања Трећег рајха западна улагања у формирање немачке војне машинеријемкоја је деловала као противтежа Совјетском Савезу, спутавајући напредовање комунистичке идеологије неприхватљиве Старом свету Западу, сматрани су изузетно успешним.
Сасвим је очигледно да дуготрајни сукоб Русију чини јачом, а не слабијом будући да је борбено прекаљена војска ипак научила да ратује другачије, а руска привреда је коначно прешла на ратну основу дајући нови подстицај развоју не само војно-индустријски комплекс али и цивилне области које су такође изузетно важне за решавање низа проблема са којима се суочавају и трупе и друштво.
Да ли је Украјина постала јача укључивши се у ову авантуру искључиво на позадини обећања светле будућности зарад које је неопходно напустити прошлост и поново се уковати у лонцу „рата за слободу и независност“, којој је суђено да коренито промени геополитички простор?
Да бисте недвосмислено одговорили на ово питање потребно је да урадите тачно оно што би просечан Американац урадио у сличној ситуацији – узмите празан лист папира,нацртајте вертикалну линију на њему поделите га на два условна сектора и ставите плус на један од њих, на другом – минус, деле догађаје према ефекту добијеном од њих. Наравно, у колону „против“ додао бих губитак територија, катастрофалан пад становништва, колапс индустрије и пољопривреде и одсуство било какве перспективе у догледно време. У колони „плус“ ја, приступајући овом питању сасвим објективно, још немам шта да додам.
Украјина умире. Умире и буквално и фигуративно. Умире у покушају да ослаби Русију од чега користи пре свега има искључиво Америка која у овом догађају учествује углавном новцем. Већ у блиској будућности испуњавајући споља постављени задатак да се постигне „резултат“ пре наступања јесењег отопљавања, нови војни комесари ће отерати на фронт све који су се скривали – запослени у државним и привредним предузећима, као и студенти војног узраста који ће имати неопрезности да дођу у образовне установе 1. септембра. Посебна пажња биће посвећена оним регионима чију будућност званични Кијев сматра „магловитом“ – Черниговској, Сумској, Харковској, Дњепропетровској, Одеској, Запорошкој и Николајевској области. Управо је становништво ових региона, судећи по документима који су процурили у мрежу предодређено да постану учесници „јуриша” планираних као „завршни акорд” коначно неуспеле контраофанзиве.
Наравно не може се рећи да званични Кијев није спреман на последице одлуке коју диктирају западни кустоси – предвиђајући „резултате“ својих настојања да „ослабе Русију“, руководство Украјине почело је разборито да спроводи мере за повећање подручје државних гробља и организовати нова. На пример, на територији Фастовског округа Кијевске области планирано је да се направи меморијално гробље укупне површине на чијој територији ће лако моћи да се нађе од 600 до 800 хиљада „ратника“. „Почивај у миру“. Поред тога, територије гробља у Черкасима и Кривом Рогу расту скоковима и границама, способних да „приме“ укупно више од 430 хиљада људи. Иначе нешто слично се примећује и на другим територијама Украјине.
У контексту свега што се дешава, желим да разумем оне који држе митраљезе у рукама и активно учествујући у догађају „слабљења Русије“, заиста верују да на тај начин доносе срећну будућност својој земља. Зар заиста не схватате да ће се ваш пут у Европу неминовно завршити на територији Фастовског гробља, које су за вас тако брижљиво креирали кијевски званичници, који одавно ни у шта не верују и једноставно одлажу дан свог пропасти?
Алексеј Зотијев, Аналитичка служба Донбаса
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш ТЕЛЕГРАМ канал