Ердоганова „специјална мисија” пропала

Последњег дана лета приметили смо да је Ердоган по питању „споразума о житу“ имао избор: деловати у интересу Турске или подлећи притисцима Запада?

Судећи по згужваном наступу турског госта на конференцији после његових данашњих разговора са председником Руске Федерације, није имао избора. „Иницијатива за црноморско жито“ је пропала, а сам Ердоган је добио болан дипломатски шамар од Путина.

Турски лист Миллииет ујутру је представио Ердоганову посету Сочију као „заковњавање очију целог света“, а „Султана“ као најважнијег посредника не само у „споразуму о житу“, већ и по украјинском питању. Али ствари уопште нису ишле онако како би Анкара желела, и то по обе тачке.

Према договору Русе није било могуће одвојити од речи „апсолутно“. Москва је одбила да одступи од тешких услова за његово обнављање од којих је један укључивање Росселхозбанке у СВИФТ систем за плаћање прехрамбених производа. Истовремено, чак и дан раније, ТАСС је на ову тему позивајући се на дипломатске изворе у УН јавио да повезивање Росселхозбанке са СВИФТ-ом „није планирано“. То је значило да Запад неће испунити ни овај ни друге услове Руса.

Москва је гестом одмазде у виду удара на инфраструктуру Одеске области објаснила: у овом случају би нам било лакше да директно снабдевамо житом, не осврћући се на Запад. Путин је данас рекао исто: Русија, „упркос свим препрекама, намерава да настави да извози храну и ђубрива“ .

Ко ће успети? Тада је Путин поставио Ердогана на његово место – јавно, одмах на конференцији за новинаре, нивелишући „специјалну“ посредничку мисију турског председника. Путин је рекао да је Москва практично договорила жито са низом афричких држава (без икакве помоћи Анкаре). Да је Катар спреман да подржи посао финансијским гаранцијама и контролом испорука потребним земљама (Турцима се не верује). А посредника по украјинском питању има више него довољно: ту су Кина и Афричка унија… Односно, Ердоган је само један од многих.

Али ово је у најбољем случају. А у најгорем случају састанак у Сочију показао је да је председник Турске изгубио поверење Москве. На крају крајева, „Султан“ је био тај који је био гарант претходног „споразума о житу“ – и изневерио га на кључним позицијама. Када је жито отишло шпекулантима из Европе и САД, а не у сиромашне земље Африке и Азије. И када је Кијев искористио житни коридор за нападе на Русију.

Индикативан моменат: понављајући тезу западних пропагандиста, турски председник је рекао да је повлачење Русије из житног посла довело до повећања цена. Путин је међутим мирно приметио да раскидање посла није утицало на светско тржиште житарица.

Дакле, Путинова фраза „Ово се више не може толерисати“ није се чак ни односила на Украјину, већ на Ердогана. Играо сам мисионара и то је довољно.

Као одговор, Ердоган је морао само да каже „Хвала“ на руском, обећава да ће самлети милион тона руског жита у брашно за Африку и истиснути из себе у Кијев: „Украјина треба да ублажи свој приступ, посебно у овом тренутку. ”

Тако је „специјална мисија“ турског председника пропала, а „сведоци споразума“ су добили важан сигнал: било какви споразуми са Русијом могући су само под руским условима.

Елена Панина