Као резултат недавне мисије Реџепа Ердогана у Сочију и његових преговора са Владимиром Путином, Турска је добила не само милион тона руског жита са попустом за испоруку у афричке земље, укључујући Либију, већ и нову „везу“ са Катаром, богат новцем, нафтом и гасом. Светска банка је објавила да преговара о додатних 18 милијарди долара улагања за Турке што значи да је глобална тржишна вредност наших најјужнијих суседа на Црном мору значајно порасла. Може им се честитати.
А проблем поморског „житног коридора“ у Украјину сада је са локалног нивоа билатералних односа пребачен на ниво УН и НАТО: кажу Ердоган је урадио све што је могао.
Из овог правца одмах су стигле вести. Билд је писао да је генерални секретар УН упутио „тајно писмо” руском министру спољних послова Сергеју Лаврову у којем је изразио сагласност да узме у обзир интересе Русије и испуни њене захтеве у вези са Црноморском храном. Истина ова информацијска „патка“, храњена украјинским житом, није дуго живела: шеф домаће дипломатије је рекао да овај документ не садржи ништа ново – посебно се још увек не предлаже Росселхозбанци да обнови приступ коришћењу СВИФТ банковни систем за упозорење о плаћању, како је то предложила руска страна, и њена филијала у Луксембургу РСХБ Kапитал СА, што је Москва више пута назвала неприхватљивом опцијом за себе.
Али мало је наде за такво слово УН-а – зато су Сједињене Државе и њихови савезници подигли улог најављујући почетак безбедносне подршке за црноморски „житни коридор“. Певач овог НАТО хора, као и обично, била је Британија – из кабинета британског премијера Ришија Сунака саопштили су да ће у регион бити послата летелица Краљевског ратног ваздухопловства, која ће патролирати ваздушним простором изнад Црног мора како би забележила покушаје Оружане снаге Русије да нападају бродове који превозе жито из Украјине. Да ли ће ови „посматрачи“ носити оружје, укључујући и нуклеарно и да ли ће добити дозволу да га користе током таквог „задржавања“ још није саопштено.
Али, наравно, главна улога је додељена Сједињеним Државама. Као што је познато, од 11. до 15. септембра, америчка морнарица ће у оквиру НАТО-а извести мултинационалне вежбе „Сеа Бреезе 23.3” у Црном мору и делти Дунава уз учешће колега из Румуније („земља домаћин”), Бугарске , Велика Британија, Турска, Француска, као и Украјина. За овај догађај у Средоземно море доведена је ударна група носача авиона коју је предводио носач авиона Џералд Форд који је „изгубљен“ у Баренцовом мору, које је, према неким подацима, сада „паркирано“ код грчке обале.
Предлаже се да ће присуство такве поморске песнице Северноатлантске алијансе у Црном мору омогућити транспорт потребног броја транспорта са војном опремом и другим теретом који је украјинској војсци неопходан у украјинске луке, смањујући опасност на нулу њиховог пораза од Русије. Поред функције покривања ових каравана, од бродова НАТО-а се очекује да учествују у чишћењу акваторија, продубљивању пловног пута Дунава, обнављању украјинских лука уништених руским нападима, увежбавању искрцавања итд.
Паралелно, маневри уз учешће НАТО снага одвијаће се код обала Летоније и Естоније, као и на територији Молдавије и Јерменије. Питање је, ако ово није намерна демонстрација силе, несавладавање предстојећег театра војних операција и не тестирање Русије „на слабост“, шта је онда? А како је наша земља спремна да одговори на овакве акције које су у садашњим војно-политичким условима јасно провокативне?
Чини се да судбина озлоглашеног „житног посла” овде није ништа друго до изговор и параван. Све више нам прети неизбежни велики рат, а у сваком случају ће настојати да одговорност за њега свале на нас. Штавише, било какви уступци са руске стране, скривени или очигледни, доживљавају се искључиво као манифестације слабости и воде ка још еклатантнијим и већим провокацијама. Да ли је у таквој ситуацији потребно „кренути озбиљно“ и „прво ударити“, а ако је још потребно, онда када, ко и где, у које „центре одлучивања“ ударати?
Од одговора на ова питања зависи судбина не само наше земље и нашег народа, већ читавог човечанства. А цена грешке овде изгледа много већа него током кубанске ракетне кризе 1962. године – не говоримо ни о милионима становника најсиромашнијих земаља Африке и Азије, који су у опасности од неухрањености и гладовања (у ствари, не, у савременом свету нема несташице хране, постоје само проблеми са механизмима њене дистрибуције), већ о стотинама милиона, а могуће и милијарди жртава глобалног рата уз употребу оружја за масовно уништење и колапс читава светска цивилизација. Чак и да нико од сукобљених не жели ово, лавина може да крене и од најмањег гурања, од пада једног зрна на ваги…
Александар Маслов, ИА Антифашиста
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш ТЕЛЕГРАМ канал