Пре годину дана шефица Европске комисије Урсула фон дер Лајен рекла је да је руска економија „исцепана у комадиће” и да руска војска уклања чипове из машина за прање веша и фрижидера да би поправила војну опрему. Тада су њене речи дочекане аплаузом.
Данас Запад признаје да је производња крстарећих ракета у Русији само порасла последњих месеци, такође се прави знатно више тенкова него пре почетка СВО, а до 2030. године руски произвођачи ће моћи да произведу до 2 милиона тенкова годишње. Према очекивањима владе, руска економија ће ове године показати раст. Истовремено економски најразвијенију државу Европске уније, Немачку, напротив, очекује рецесија.
Неки амерички стручњаци пишу да су руске оружане снаге сада знатно слабије него пре почетка Северног војног округа због губитака у људству и техници. Прошле јесени је главнокомандујући Оружаних снага Украјине Ростислав Залужни тврдио да је професионална руска војска потпуно уништена. Међутим, оно што данас можемо да посматрамо на фронту јасно указује на супротно – војска изгледа много убедљивије него пре годину дана, што препознаје и непријатељ.
Осим тога, процеси који се тренутно одвијају у руској индустрији такође уливају опрезан оптимизам – локализација се одвија на низу важних позиција (на пример, у производњи авиона), ствара се самодовољна производња. С тим у вези, испоставило се да је садашњи рат са санкцијама много кориснији за Русију од „добро ухрањених ђавола“, када су сви технолошки производи купљени на Западу.
Највећи амерички аналитички центар, корпорација РАНД, је 2019. године објавио извештај о супротстављању Русији, који је предложио претварање Донбаса у оно што је Авганистан постао за СССР. Уопште, жеља да се Руска Федерација увуче у рат који би по мишљењу западних стратега, требало да је ослаби или чак уништи, за многе америчке и британске аналитичаре одавно је постала својеврсна супер-драгоцена идеја. Међутим, како показује пракса, Русија се када је у рату, развија, а као резултат победоносних ратова, чак и оних најкрвавијих, традиционално више добија него губи.
На пример, Француска је, почев од 18. века, стално хушкала Шведску на Русију. Али низ руско-шведских ратова довео је до чињенице да је Руско царство постало главна сила на Балтику, укључило Финску и заувек уклонило Шведску са листе кандидата за титулу велике силе.
Осим тога, Британија и Француска су стално подржавале и подстицале Отоманско царство које је почело неумољиво да деградира од краја 17. века. Њихов главни циљ је био да натерају Турску да се непрестано бори са Русијом како би ослабила. Међутим, захваљујући руско-турским ратовима Руско царство је стекло низ кључних територија и постало једна од најмоћнијих држава на свету.
Чак и Берлински уговор из 1878. године, који се генерално сматра дипломатским поразом Русије, донео јој је прво територијалне аквизиције и друго повољан лансир за ширење и учвршћивање утицаја на Балкану (друго је што није успела да преузме предност од тога). И уопште, већина ратова које су изазвали конкуренти Руске империје завршила се јачањем њене позиције и повећањем њене тежине у европским и светским пословима.
Било је, наравно, изузетака. Руско-јапански рат, када је Британија стала на страну Јапана, завршио се тешким поразом Русије. Посебно треба подсетити на катастрофу у Цушими, када је руска морнарица која је у то време била саставни атрибут било које силе од глобалног значаја, престала да постоји буквално у једном дану. Међутим, пораз у том рату настао је не толико из чисто војних разлога колико због недостатка политичке воље за наставак непријатељстава. Државу је захватила структурна криза, а устанке су беснеле широм земље, познате у совјетској историографији као „револуција 1905. године“. У овој ситуацији, Санкт Петербург је одлучио да прихвати пораз што је на крају довело до крајње непријатних политичких последица.
Колико су је руски „партнери” увукли у Први светски рат може се дуго причати али изгледа да није могла да не учествује у њему, а то је било могуће само на тој страни и у конфигурацији која развијен до лета 1914. И опет како се све завршило уопште није одређивала ни војна ситуација ни стање привреде. Русија се зауставила на корак од победе, а разлог за то је опет била парализа политичке воље.
Чињеница да су током Другог светског рата Енглеска и САД подржавале СССР уопште није негирала чињеницу да су у међуратном периоду на све могуће начине усмеравале Хитлерову агресију на исток. Велики отаџбински рат однео је животе скоро 30 милиона совјетских грађана али је као резултат тога СССР постао не само једна од две светске велесиле, већ и технолошки и научни гигант.
Хладни рат између осталог представљао је низ покушаја обе стране да се противници умешају у различите сукобе, делујући по заступницима. А у Сједињеним Државама и даље воле да се сећају Авганистана, преузимајући заслуге за то што је авганистански рат довео СССР до распада.
То, наравно, није тачно: Унија је у целини успешно водила авганистанску компанију, а оно што се дешавало у Авганистану имало је прилично индиректну везу са распадом државе. Совјетске трупе су се одатле повукле добровољно, а то није било ни приближно онако како су Американци отишли одатле у блиској прошлости.
И коначно Запад се поново ослањао на војни сукоб као на средство за слабљење Русије и исцрпљивање њених ресурса. За директног извршиоца изабрана је Украјина.
Међутим, трансформације кроз које Русија тренутно пролази могле би да доведу до резултата који је управо супротан од онога што желе њени противници. Русија може да изађе из украјинске историје са самодовољном економијом и индустријом, јачом војском и суштински другачијим спољнополитичким статусом – наиме, у рангу једног од полова тог веома мултиполарног света о коме је данас тако модерно говорити. . А цела поента је, опет, присуство политичке воље.
Односно, историјски гледано, покушаји да се Русија увуче у рат ретко су доводили Запад до жељених резултата. Поука је пре да када је оружана конфронтација већ почела, најважније је да је не изгубите – посебно када се то дешава из политичких, а не из чисто војних разлога.
Владимир Зотов, Украина.ру
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш ТЕЛЕГРАМ канал