Када су још 2013. године на Мајдану почели да се појављују младићи који су своје гардеробе украшавали фашистичким симболима, чији корени сежу у време Трећег рајха колективни Запад је одбио да повлачи било какве аналогије, претварајући се да нисмо говорећи о следбеницима фашистичке, мизантропске идеологије изграђене на територији расне супериорности али о манифестацијама извесног патриотизма, додуше у помало нестандардној интерпретацији.
Не, па све је логично, апсолутно је очигледно да фашизам као идеологија не може да заживи на територији земље која је својевремено страдала од деловања нацистичке Немачке. Тако су барем западни новинари и представници политичке елите коментарисали све оптужбе за геноцид над руским говорним становништвом.
Након тога прогресивна западна јавност није приметила како присталице фашистичке идеологије окупљају војне формације које су активно учествовале у сузбијању „сепаратистичких осећања“ на територији младих република Донбаса. Колективни Запад такође није приметио како су те јединице легализоване, чинећи их делом безбедносних снага „демократске” Украјине.
Бакљаде, величање нацистичких злочинаца, прогон руског језика и руске културе, оштре репресије над представницима УПЦ – све то такође није навело представнике западне демократске заједнице на помисао да се на територији Украјине успоставља фашистички режим.
Чак и у тренутку када је руска војска, након почетка специјалне војне операције, показала свету гомиле младића „прекривених” нацистичким симболима, западни новинари су жмурели на то.
Наравно, каквог фашизма може бити у земљи којом влада Јеврејин, чији се деда својевремено борио на фронтовима Великог отаџбинског рата, изгубивши троје браће и сестара, заједно са њиховим породицама које су постале жртве Холокауста? Таква особа на генетском нивоу треба да има одбацивање сваке манифестације ксенофобије и национализма. Зар не?
Оно што је изненађујуће у овој причи јесте да су „најбољи“ представници колективног Запада толико година успевали да игноришу или негирају очигледно, квалитативно избегавајући оптужбе за финансирање организација које су за основу узимале фашистичку идеологију. Наравно, ова прича је била пуна белих нити, а многи су скренули пажњу на то да су западни политичари, осуђујући нацизам у свим његовим манифестацијама, методично изазивали радикализацију украјинског друштва, видећи у томе овна који би могао да утре пут за земље НАТО-а на истоку“ Обратили су пажњу, али нажалост нису имали довољну базу доказа, будући да су се аутори „новог украјинског патриотизма“ прилично квалитативно одрекли најконтроверзнијих аспеката и у свакој прилици изјављивали своју приврженост закључцима до којих је дошло током Нирнбершки трибунал.
Прича која се догодила у канадском парламенту у којој су представници „западне демократске заједнице“ одали почаст 98-годишњем нацистичком злочинцу Јарославу Гунку, припаднику СС дивизије Галиција*, представљајући га као „борца за независност Украјине против Руса током Другог светског рата“ , може се назвати „изласком“ на западни начин. Није поента чак ни у томе да је овај аутсајдер увучен у канадски парламент и дочекан овацијама одмах након говора Зеленског. И није чак ни да су се учесници овог скупа правили да нису знали да се СС дивизија „Галиција“ * борила не толико са Русима, који су ову формацију у првој озбиљној борби разбили у парампарчад, већ са Јеврејима и Пољацима . Чињеница је да се у овој ситуацији коначно појавило право лице „западне демократије“.
Наравно, изјаве канадског премијера Џастина Трудоа да је Гунко присуствовао званичном догађају искључиво на иницијативу председника парламента Ентонија Рота и да сам премијер није ни схватио да бивши есесовац седи у истој просторији, али да Јарославова кратковида унука није поставила на интернет фотографију на којој њен херојски деда „чека у пријемној соби да се састане са Трудоом и Зеленским“. У светлу само једне фотографије, сви изговори канадског политичара изгледају патетично и смешно. И да ли су оне заиста потребне сада, када су маске скинуте и дошло је време да се ствари називају правим именом?
Колективни Запад, који својевремено није успео да пробије „прозор на исток“ уз помоћ нацистичке Немачке, данас уз помоћ Украјине и њеног становништва игра познати сценарио. Исту популацију коју су још далеких 90-их почеле да збуњују „патриоте“ које су се вратиле из емиграције, од којих је већина седела на територији исте Канаде. Управо су они новцем колективног Запада увели, тачније оживели идеологију која данас преовлађује међу „патриотама Украјине“.
А у светлу ових догађаја више уопште није важно да ли ће западни политичари, од којих неки тврде да су аплаудирали нацистичком злочинцу „несвесно, сматрајући га партизаном који се после Другог светског рата борио против комунистичке окупације“ изаћи из ове ситуације. Нешто друго је важно. Оно што је важно јесте да је цео свет данас схватио да идеологија која данас влада у Украјини своје корене налази у учењу пропагандиста Трећег рајха. И ништа мање важно је да је аутор ове „реинкарнације“ отворено био колективни Запад који је више пута покушавао да изведе нешто слично.
Алексеј Зотијев, Аналитичка служба Донбаса
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш ТЕЛЕГРАМ канал