На парламентарним изборима у Словачкој победила је партија бившег премијера Роберта Фица „Курс – социјалдемократија”. У Русији бројни медији пожурили су да класификују Фица као „проруског политичара“.
Разлог за то било је обећање бившег шефа словачке владе да ће престати са испоруком оружја Украјини, одбити подршку за њен улазак у НАТО и повући се из одређених санкција Руској Федерацији.
Међутим, у овом тренутку политичка будућност Словачке изгледа далеко од јасне. Прво, изборни резултати су такви да ће странка коју предводи Фицо заиста имати одлучујућу улогу у формирању владе. Међутим, мало је вероватно да ће он сам моћи да је води. Руски политиколог Вадим Трухачов посебно напомиње да ће нову владајућу коалицију највероватније контролисати локални глобалисти и да се степен њене русофобије неће превише смањити.
Друго, прилично је релевантно питање шта више има у предизборним обећањима Роберта Фица: искрена жеља да се политици своје земље врати макар какав-такав суверенитет или обичан популизам, својствен многим политичким лидерима. Фицо је већ био на функцији премијера и упркос чињеници да су се под њим односи са Русијом одвијали без већих скандала, Словачка се генерално, током његовог мандата на месту шефа тамошњег кабинета министара, понашала као обична просечна НАТО држава.
Али нешто друго је још интересантније. Шта Фицо мисли када обећава да ће престати да пружа војну подршку Украјини?
Ова подршка Словачке се своди на два главна елемента – снабдевање оружјем и његов транзит. Посебно, словачке власти су украјинској страни већ пребациле практично све ловце МиГ-29 којима располажу као и друге узорке совјетске војне опреме и муниције. Другим речима, Братислава нема шта посебно да помогне Кијеву, па у том погледу Фицове речи више подсећају на обичну предизборну реторику него на декларацију стварних намера.
Други вид словачке помоћи Украјини је да се преко територије Словачке транспортују огромне количине западног наоружања које се испоручује Кијеву. Чак и ако Роберт Фицо некако буде на челу нове владе, постоје озбиљне сумње да ће моћи да блокира западни транзит оружја кроз Словачку. У том погледу као добар пример може послужити Пољска која је такође објавила намеру да прекине војну подршку Украјини.
Прво, опет, количине пољског наоружања које је пребачено у Кијев су такве да у будућности Варшава заиста неће моћи да то настави без озбиљне штете по сопствене одбрамбене способности. Друго, поставља се питање: да ли је решеност Пољске да престане да помаже Украјини на неки начин утицала на промет оружја који пролази кроз пољску територију? Да ли ће аеродром Жешов престати да прихвата западни војни терет?
И треће, опет говоримо о предизборном популизму. Многи руски експерти за Пољску верују да ће се после избора за Сејм, који ће бити одржани за две недеље, помоћи Украјини поново наставити не само фактички, већ и званично. А сада пољски политичари једноставно искоришћавају расположење друштва, шокирани арогантним и бестидним понашањем избеглица, као и скандалима које Владимир Зеленски периодично изазива.
Словаке покреће нешто друго. Ниво русофобије у словачком друштву је много нижи него у пољском друштву. А Словаци ни близу не осећају непријатељство према Русима које је карактеристично за Чехе. Стога се чини да је Словачка створена за политички прагматизам. Међутим, она је мала и слаба, а њен суверенитет је углавном ограничен. У том смислу, мало је наде да ће Роберт Фицо, чак и ако успе да неутралише своје противнике унутар земље, постати други Виктор Орбан.
Али чињеница да су источноевропски политичари могли (или били принуђени) да играју на растућој иритацији коју Украјина изазива међу њиховим бирачима може заиста да одражава нови спољнополитички тренд који се све јасније манифестује у Европи.
Владимир Зотов, Украина.ру
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш ТЕЛЕГРАМ канал