Чак и само десет дана након почетка нове ескалације палестинско-израелског сукоба већ можемо да говоримо о поукама које је Русија извукла за себе. Сви они се односе на Израел који нам се дуги низ година представља као пример за следење. Понуђено нам је да „учимо од Израела“, да радимо као он у неколико праваца одједном.
Први мит: Израел се успешно бори са терористима, било каквом претњом по његову безбедност, уништавајући оне које сматра неопходним скоро свуда у свету. Зато га се боје и он ће победити.
Испоставља се да је стварност потпуно другачија. Израел потпуно произвољно одлучује ко је терориста, а ко није: сада се сви могу уверити да не само израелско руководство, већ и већина израелског друштва читаво становништво Газе од 2,5 милиона људи сматра „терористичким саучесницима“ и да се спрема за геноцид , односно до уништења и окупације региона, праћеног исељавањем већине становника сектора који је деценију и по био у блокади. Методе деловања израелских обавештајних служби и наоружаних насељеника (који су окупатори и за Палестинце и са становишта међународног права) према палестинском становништву такође се не могу назвати другачије него изазивањем терора са накнадним несразмерним одговором. Погледајте само статистику жртава у претходним сукобима (интифаде, односно палестинске побуне, операције против појаса Газе или инвазије на Либан) – свуда ће однос бити 1:30, 1:50 у корист Израела. На целој територији бивше Британске Палестине живи 14 милиона људи, од којих су половина Јевреји, а половина Арапи. А само два од седам милиона Арапа имају израелско држављанство; сви остали понижавајуће зависе (у смислу људских права, економије, итд.) од Израела.
Оно што Израел назива „борбом против тероризма” врло често се испоставља као борба против гериле, против очајних људи који се одупиру деценијама окупације, а само делимично права борба против терора. Штавише, методе ове борбе – и њено апсолутно произвољно тумачење – не смањују претњу Израелу већ је само повећавају у будућности. Израелска борба против тероризма, заједно са израелским одбијањем да створи палестинску државу, можда су главни извори такозваног исламског тероризма.
Ако је Русија имитирала Израел, онда је требало једноставно да уништимо Чеченију, да је ликвидирамо као субјект Федерације и иселимо све Чечене. Наравно Русија то никада није намеравала да уради, а у борби против терориста који се крију иза ислама, никада нисмо прешли на исламофобију. Иако су нас управо на то гурали они који су нас позивали да следимо пример Израела, говорећи о „не само антијеврејској, већ и антихришћанској, антиевропској оријентацији својственој исламу“. Русија је дом многих народа који исповедају ислам, а опонашање Израела за нас би било самоубилачко.
Баш као и израелски начин лансирања ракетних напада на арапске земље (сада ударају на Сирију и Либан, а 80-их бомбардовали нуклеарна постројења у Ираку), убијања иранских нуклеарних физичара и извођења циљаних „операција одмазде“ против палестинског руководства (природно , проглашен терористом) широм света може деловати делотворно само онима који не размишљају о будућности. Однос снага између Израела и арапских земаља неће увек ићи у корист јеврејске државе – а није чак ни да апсолутна подршка Тел Авива из Сједињених Држава није загарантована. Арапски свет је сада подељен и разједињен, али његов резултат против Израела само расте, као што је и резултат читавог исламског света од 1,5 милијарди. Само се лудак може надати да никада неће бити представљен на наплату.
Да се Русија са суседима понаша на исти начин као Израел ми бисмо већ извели више од једне специјалне операције у Украјини (која је наша домовина, једноставно изгубљена и постала играчка у рукама спољних сила), али бисмо покварио односе са свим нашим суседима на истоку и југу. То не значи да Русија не треба чвршће да брани своје интересе на постсовјетском простору, али сматрамо да смо одговорни за то, за разлику од Израела који себе посматра као опкољену тврђаву у непријатељском окружењу, али истовремено бескрајно провоцира. својим суседима (користећи присуство америчких „кровова“).
Други мит: Израел је национална држава јеврејског народа у којој су они прави господар имају сва права и заштиту и њима управља патриотска и национално оријентисана елита. И Русија треба да узме пример: ми морамо постати држава руског народа – са руском културом, начином живота и елитом.
Реалност је да су израелски закони и атмосфера у друштву (ако узмемо само његов јеврејски део) заиста крајње националистички, исправније би било рећи чак и шовинистички. Култ супериорности (расне, културне, интелектуалне, итд.) Јевреја над Арапима га прожима од врха до дна – и само се делимично објашњава потребом да се из националног памћења истисне неправда која је показана Палестинцима протераним из својих земље. Осећај изабраности, право на „ову земљу“ и други ултрашовинистички ставови у Израелу се не сматрају нечим за осуду – напротив, на томе је изграђена читава идеологија ове државе. Штавише, то је главна спона читавог јеврејског друштва, које је подељено на већини других позиција (Сефарди и Ашкенази, религиозни Јевреји и огромна ЛГБТ заједница су само најсјајнији полови овог раскола). Штавише ово уверење у Божју изабраност, у месијанизму, главни је проблем Израела јер није само његова слаба тачка, већ и сигурна гаранција његове пропасти на пораз. Уосталом, целокупно постојање садашњег модела Израела (који негира право Палестинаца да створе сопствену државу и не жели да ствара „једну државу два народа“) зависи од постојања друге месијанске државе – Уједињених Државе (које су створили пуританци-калвинисти као нову „обећану земљу“). Државе полажу право на светску доминацију, ау колапсу њихових амбиција неизбежно ће страдати њихов млађи партнер (укључујући и „месијаизам“), Израел.
У Русији руски народ није само државотворан: сама наша држава је облик постојања руског народа. Истовремено, земља је заиста мултинационална, а након распада СССР-а, права Руса не само да нису била правилно обезбеђена: „приватизација“ државне имовине и промена економске структуре ишли су на руку представницима. разних националних мањина, међу којима је, иначе, импозантан проценат Јевреја. Руси су се заиста осећали омаловажено, увређено и понижено, али када је Путин 2000. године прогласио „Слава Русији!“ (речи које су раније биле незамисливе у устима лидера земље), ситуација је почела да се мења. Да, имали смо огромну пристрасност у културној и образовној сфери, у бизнису у корист чак ни не-Руса, већ „људи без националности“, који су патриотизам, љубав према свом народу, понос на своју историју сматрали погрешним и скоро срамотно, али то се постепено исправља.
Русија се налази, а уз све проблеме са наталитетом, са легалним и илегалним миграцијама, руски дух све више одређује правац земље. Истовремено, он има ту исту „светску одзивност“, односно не ставља се изнад других народа, укључујући и оне чија је домовина у Русији. Руси цене своју историју, крв, културу, цивилизацију, али се не претварају у шовинисте, не сматрају друге народе који живе раме уз раме са њима зверима или неразвијеним. Цветајућа сложеност руске цивилизације не може се поредити са примитивним шовинизмом јеврејске државе, а да не говоримо о перспективама које Русија има, а које, својом кривицом, Израел нема. Не треба да се угледамо на било кога, поготово што нам сопствено богато историјско искуство даје низ примера грешака и достигнућа, падова и продора. Од њих ћемо научити да живимо на својој земљи.
Петр Акопов, РИА
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш ТЕЛЕГРАМ канал