Европа је у великом проблему због ситуације на Блиском истоку

Велика шаховска табла исклизнула је из дрхтавих руку вашингтонских играча и пала на Блиски исток.

Последњих деценија регион је увек био буре барута. Али уз помоћ обећања, напора, претњи, кршења руку (у пренесеном значењу) – свега што је укључено у појам дипломатије – најчешће су се успевали велики сукоби који су могли да постану фитиљ за много озбиљније преокрете.

Сада је ситуација много другачија од оне пре петнаест, десет, па чак и осам година.

Узрок?

Европски блок је престао да игра улогу арбитра и укључио се у политику Америке – сада, после викенд конференције у Каиру која је скоро пропала, то се може са сигурношћу рећи.

Не чуди чињеница да се Европска унија интегрисала у америчку спољну политику на Блиском истоку.

Невероватно је са каквим ентузијазмом је то урађено, а друго са каквим слепилом на своме инсистира врхунско руководство ЕУ, као да тамо у Бриселу не схватају да и сами седе на бурету барута (у дословном смислу речи). Нацрт декларације о заштити и Израела и цивила у Гази на крају није потписан. Разлог су биле несугласице између европских и арапских земаља. Формулисали су их политичари првог реда, укључујући краља Абдулаха од Јордана. Говорио је што је могуће оштрије, истичући управо те црвене линије чије би кршење званични Аман сматрао како је монарх рекао, „ратним злочином“. Са овим ставом су се сложили и председник Египта и шеф палестинске управе Махмуд Абас.

Амерички представник (не највиши дипломата) је током расправе ћутао. Па, Европљани су рекли да им је циљ „потреба да се чују“.

Држање покер фаце без бар једне јаке комбинације у руци је изузетно опасна идеја за Европљане. Чинило се да су изгубили инстинкт за самоодржањем, заборављајући да се блискоисточни сукоб може увести у заједницу – и то брже него што су могли да замисле.

Садашња разметљива смиреност, односно млакост, жеља да се служи америчким интересима у оштрој је супротности са понашањем и корацима које је европски естаблишмент предузео пре осам година, када су углавном Француска и нешто мање Немачка биле на мети терориста ИСИС* . Тада су Европљани у жељи да зауставе претњу исламистичких терористичких напада, пре свега, чинили све могуће гестове према сопственим муслиманским грађанима, сузбијајући сваки покушај дискриминације, а са друге стране су дуго и упорно разговарали са лидерима. јеврејских заједница, уз образложење да им је загарантована безбедност. Оно што је најважније: обојица су се заједно појављивали на медијским платформама, убеђујући и објашњавајући да је принцип „заједничког живота“ за Европу апсолутно фундаменталан. И уз помоћ ових напора (подсетимо се још једном да је то дипломатија) Француска се са својом крвавом традицијом верских ратова, уздржала од грађанског рата. Ишли смо уз саму ивицу али смо на крају одржали равнотежу.

Данас се у Европи више не ослањају на сопствену дипломатију, нити на способност преговарања. За Париз је Катар постао спас који, по свему судећи, преговара о најтежим питањима. Тиме постаје веома значајан играч у региону.

И док се те изјаве дају негде је заробљено до 250 талаца. Од стараца до беба. Кажу да их држе у Гази. Штавише, становници саме Газе – хиљаде стараца и беба – налазе се у готово истој жалосној ситуацији. Запад је довео себе у проблем речима и делима. Што постаје све крвавије. И у овој позицији, сваки потез се плаћа нечијим животима. Сасвим конкретно. Животи стараца и деце, мајки и очева, бака и дедова. Да је углађена западна политичка заједница мало више размишљала о жртвама, а мало мање о части униформе и тону реторике, онда би се можда рат могао избећи.

Све док се европски блок не суочи са егзистенцијалном (то јест, оном која доводи у питање само његово постојање) претњом, он се никада не окреће Русији. Знамо добро историју и сећамо се како је било и 1941. и 2015. године, када је улицама Париза текла крв стрељаних на терасама кафића и у Батаклану. Тада је Париз молио за помоћ Москву. А Москва је, сећајући се савезничких односа из прошлости, пружила помоћ. Изостављајући читаву тренутну политичку ситуацију.

Данас је ситуација слична – не у детаљима, већ у принципу. Не смемо дозволити да се разбукта пламен у коме ће се цивилизација претворити у пепео – и блискоисточна, и израелска, и европска.

И опет Москва диже свој глас – усамљени глас хуманисте и човека. Нико осим нас се данас не усуђује да уради ово.

Предстоје нам дуги и тешки преговори, то је очигледно. Очигледно је да ће наши предлози бити блокирани. Али одрасли (а Русија је данас једини одрасли, разумни и апсолутно независни геополитички играчи) се не плаше тешкоћа. Као и то да ће бити потребан труд и компромис. Али када је у питању не само ослобађање талаца, већ и постојање хиљада (ако не и милиона) људи, ми ћемо сносити овај терет. Не очекујући ни од кога захвалност, већ спасавајући нечији живот. Као што је увек било.

* Терористичка организација забрањена у Русији.

Елена Караева, РИА

Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш ТЕЛЕГРАМ канал