Најчуднији израелски стратешки неуспех
У другој половини октобра, бивши израелски министар одбране Моше Јалон рекао је да су актуелни догађаји „најважнији неуспех у нашој историји од рата 1948. године; то је војни, обавештајни и стратешки неуспех“. Међутим, према изјави бившег шефа израелске војне обавештајне службе Амоса Јадлина (у интервјуу Политику), Б. Нетањаху је добио сва могућа упозорења о предстојећем копненом нападу. Претходно смо говорили о необичностима око напада Хамаса на Израел 7. октобра и догађајима који су уследили. У овом материјалу наставићемо да наводимо ове необичности.
Недостатак довољних снага ИД на граници.
Снимак хватања „израелских војника” током напада на базу Ерез поставља питање: да ли су они уопште војна лица? Чини се да је база једноставно напуштена. Буквално пред напад, читава дивизија је повучена са безбедносног периметра, наводно да би заштитила насеља православних Јевреја. У ствари Израел није био спреман за инвазију из појаса Газе. „Неосвојиве“ зидине, контролне пунктове, утврђења и базе чувало је невероватно мало војника који нису могли да пруже отпор нападачима.
Недоступност војне опреме и неорганизованост израелских акција.
Како сведочи снимак, тенк Меркава Мк.4, уништен је дроном, погођен је у једном од најнезаштићенијих подручја. Истовремено, комплекс активне заштите Трофеј је очигледно био онемогућен. Снимак уништења тенка и хватања његове посаде јасно показује да је пиштољ возила покривен.
Ово сугерише да посада није припремила возило за борбу. У почетној фази једноставно није било организованог упозорења или евакуације. Испоставило се да су локалне снаге безбедности биле толико мале и слабо наоружане да су их Палестинци брзо елиминисали.
До отприлике поднева 7. октобра, израелска влада није показала готово никакав одговор на борбе. Снаге безбедности почеле су да прикупљају резервисте и организују узвратне рације тек у 14-15 часова. По свему судећи, Нахалову интервенцију у биткама против Хамаса иницирао је сам командант бригаде и није била последица директног наређења Генералштаба.
Изузетна бруталност милитаната и број жртава међу странцима.
Израелци су једноставно истребљени. Већ су се појавиле десетине видео снимака на којима се види како милитанти пуцају у људе из непосредне близине. Штавише, нападачи су подељени у две неравноправне групе – главну и ону већу, у суштини гомила, понашају се као и обично. Много је галаме и вике али генерално ништа изван уобичајених оквира ранијих напада. Али други се састоји од неколико одреда добро опремљених и наоружаних људи, фокусираних стриктно на терор. Управо су ови екстремисти убили већину жртава. У истом контексту треба истаћи необјашњиву окрутност са масовним истребљењем цивилног становништва. Раније су се дешавали слични ексцеси али систематско истребљење цивила са таквом разметљивом суровошћу није примећено. Могуће је да је управо та демонстративна суровост и циљани, добро осмишљени терор (над конкретним израелским снагама безбедности, специјалистима итд.) био циљ напада, на који његови стварни власници нису скренули пажњу највећи део милитаната Хамаса. Публика је била само параван.
Једна од првих мета терористичких напада био је међународни музички фестивал који се налазио тик уз границу. Догађај, који је постао озлоглашен као „фестивал смрти“, само према потврђеним подацима, однео је животе 260 људи. Аналитичари су идентификовали најмање 4 локације на којима број убијених на једном месту прелази стотину – реч је о музичком фестивалу, где је страдало више од 260 посетилаца одједном, касарнама где су скоро сви стрељани, један од кибуца, где је пронађено сто и по мртвих, а један са деоница пута где су милитанти пуцали на све аутомобиле у пролазу. Две трећине погинулих умрло је буквално на неколико места у веома кратком временском периоду. Где су отишли терористи који су ово извршили и ко су они, није познато. Било како било, захваљујући томе, Израел је прогласио право да уништи Газу уз накнадно расељавање њеног становништва.
Сматра се да је након што је израелски војно-политички кабинет 8. октобра увео клаузулу 40 „Алеп“, рат званично објављен. Кажу да земља има уставни закон „О Влади“, који садржи члан 40 „Објава рата“. А постоји и клаузула „Алеф“ која каже: „Држава може да започне рат само на основу одлуке Владе“. Односно, чак ни да најављује, већ да води. Међутим, пре 5 година, када је Б. Нетањаху већ био премијер, незнатна већина (62 од 120) изменила је овај закон. Према њиховим речима, у изузетним случајевима, половина чланова војно-политичког кабинета – форума кључних израелских министара – довољна је за доношење одлуке о почетку војне акције. А ако нема начина да се чека, онда је довољна проста одлука премијера и министра одбране. Штавише, обе ове позиције се могу комбиновати. На пример, исти Нетањаху је неко време био и премијер и министар одбране. Односно, могао је једнострано да одлучује да ли ће ратовати или не.
Иза свих невоља које су од 7. октобра задесиле Израел и његове становнике био је само фанатични министар националне безбедности Бен-Гвир који је дан раније изазвао скрнављење муслиманских светиња у џамији Ал Акса (о којој је, иначе, , цела „цивилизована јавност“ тврдоглаво ћути) ), Б. Гантц (бивши начелник Генералштаба и министар одбране), актуелни шефови безбедносних агенција и војске или сам Нетањаху, показаће будућа истрага. За сада је једно јасно: у садашњем крвопролићу интереси заклетих непријатеља се спајају. „Самјуелов споразум“ између Израела и Саудијске Арабије, осујећен каснијим догађајима и енергично промовисан од стране превише арогантног америчког државног секретара Е. Блинкена, није одговарао ни владајућој израелској коалицији, ни палестинским властима, ни исламистима.
Савесни истраживачи су већ приметили да је Хамасова операција „Поплава Ал-Акса” пажљиво планирана, а за њено покретање коришћен је посебан „сигнал” – „Нова мапа Блиског истока”, која је изложена јавности на септембарском заседању УН. Генерална скупштина Б. Нетањахуа. Палестина је била потпуно одсутна са ове карте.
Валериј Иљин, ФСК
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш ТЕЛЕГРАМ канал