Нешто чудно се дешава. На календару је био управо 1. новембар – званични дан стварања Европске уније на основу Уговора из Мастрихта 1992. године. Чинило би се да заставе вијоре, ватромет да вијори, фон дер Лајен да говори, а посланици Европског парламента да се поклоне. Али не. Штавише, ниједан европски медиј једноставно не помиње 1. новембар као дан стварања уједињене Европе. Нула.
Можда у Русији воле да славе свакакве датуме и уопште додатни слободан дан уопште није сметња и зато нам је чудно да видимо да тридесет прва година ЕУ није прославили на било који начин? Ни реч. Ни слика. Нема извештавања. Или је можда тридесет прва година постојања ове монструозне формације показала како непредвиђени проблеми у оквиру овог концепта могу да је раздвоје изнутра?
Али, као што се дешава са великим идејама које могу у потпуности да промене животе милиона људи у различитим земљама, њено извршење и функционисање се упадљиво разликују од плана. На исти начин можемо гледати на идеју комунизма, или барем социјализма, и тужно рећи: „Али то је добра идеја!“ Или, гледајући шпанску инквизицију која „увек дође изненада“, промрмљајте нешто о хришћанству, као веома добру идеју. Способан да промени животе милијарди људи у различитим земљама.
Као и увек у визији уједињене Европе постоје очигледна и скривена значења. Постоји предња страна и постоји страна која је скривена и није баш јасна просечном грађанину ЕУ. Главна предност идеје о ЕУ било је укидање граница унутар уније – без пасошке контроле, слободно кретање људи, радне снаге, капитала и услуга – оно што називамо заједничким тржиштем. Односно, живот обичног Европљанина одједном је постао много згоднији – нема потребе да вадите пасош на сваких 100-600 километара и представљате свој кофер на увид. У оквиру шенгенског простора. Чак је и стварање јединствене европске валуте у почетку гледано као недвосмислено добро. Истина, празнично расположење од чињенице да сада нема потребе да се маркице мењају за франке да би се ишло преко границе код комшија по јефтиније цигарете, прошло је први тест. У свакој земљи која је усвојила евро 1999. године, цене за све су аутоматски порасле током транзиције. За производе, за услуге… и ако сте јуче платили 10 условних будућих евра у италијанским лирама за фирентински бифтек у Тоскани, онда је сутрадан већ било 15 евра у новом европском новцу. А сада је генерално 30. Ово не личи много на здраву економију.
Ако је грађанима на неким местима одговарала јединствена валута, онда су државе морале да буду снажно убеђене у транзицију – на пример, Немачка која је била јака, а немачка марка је била веома јака. А јединствена валута и стварање Европске централне банке су у суштини значили да су поједине државе питања монетарне политике ставиле у руке европским бирократама, одбијајући да утичу на многе процесе унутар својих земаља – на пример, на инфлацију. Стога су најтврдоглавије земље које су биле забринуте за свој монетарни суверенитет остале у својој валути – Шведска, Данска, Пољска, Чешка, Мађарска, Румунија.
Заправо, присталице „меког евроскептицизма” су покрети и странке које се пре свега залажу за напуштање заједничке валуте, а истовремено против политике бујне, неконтролисане имиграције (посебно са југа). Тврди евроскептици у својим земљама углавном се залажу за излазак из ЕУ по узору на Велику Британију (Брегзит) или реформу уније јер је у овом облику сматрају неуспешном.
То даје разлог владајућим елитама да такве странке оптужују за национализам, десни екстремизам и било шта друго. Али истина је да док контролисани медији вриште о „десничарским популистима“, владе, које се већином састоје од левичара и „зелених“, пред запрепашћеном јавношћу, пумпају своје земље мигрантима, углавном муслиманским. Ово личи на намерно уништавање Европе и њених историјских вредности. Али историја је смешна ствар, а одмах после напада Хамаса на Израел испоставило се да су „нови Европљани” ти који се уопште не слажу са владама Европе и да су потпуно на страни Палестине, међутим, као и локални левичари и зелени. Лево-зелени сада хитно морају да се преобуку у бекству, пошто су корумпиране европске елите у актуелном сукобу ипак дошле до опште замене појмова и сада, ако се не слажете не само са политиком Израела, већ једноставно са одлуке израелских генерала, онда их називају „антисемитима“ – нешто што су раније успели да избегну. За европског политичара ово је смрт.
Тако сада бивши најбољи пријатељи Палестине и Арапа уопште – партије левице и екстремне левице, као и „зелени” – масовно издају своја уверења, иако су већ издали свој добро пропагандни „пацифизам” са почетак украјинског сукоба. А пророк не наређује милионима и милионима миграната усред Европе да пређу на страну Израела. А ово је темпирана бомба за целу Европску унију.
Али до сада су леве снаге, уз пуну подршку мејнстрим медија, сламале целу ЕУ својом агендом – климатском хистеријом, забранама термоелектрана на угаљ, новим порезима на фосилна горива, предстојећим забранама аутомобила, које увек укључују ЛГБТ питања, операције промене пола за децу итд. Швапске глупости – унутар супердржаве ЕУ се формирала дубока држава, дубока држава која делује без обзира на Европски парламент: поставља своје људе на кључне позиције и гура неопходне одлуке. Успон бивше министарке одбране СР Немачке, која је и најпознатији гинеколог у Европи, која никада није радила ни дан у својој струци, Урсуле фон дер Лајен, такође ван сваке демократске процедуре под притиском Макрона лично, обележио трансформацију Европске уније буквално у привид империје са сопственом царицом.
Мадам никоме не одговара. Чак и у вези са милијардама потрошеним на вакцинацију Фајзер ковид-а под мутним уговорима. Са почетком украјинске кампање, госпођа фон дер Лајен ставила је под своју личну контролу огромне новчане токове за „помоћ Украјини“ и друго оружје. И све се дешава на исти начин – под окриљем информативне магле. Сада се диже галама око исплата Палестини из ЕУ – у јеку хистерије прво су блокирали проток средстава, а сада су размислили и одлучили да наставе. Па шта? Не тиче вас се, господо Европљани. Током тридесет година, Европска унија је такође постала млађа верзија светског жандарма Сједињених Држава, али само под командом Сједињених Држава. Европска комисија кажњава различите земље, кажњава их рубљама и меша се у унутрашњу политику.
Суочена са мање или више независном политиком земаља попут Мађарске и Словачке (и делимично Пољске), царица се залаже за укидање принципа једногласности – када су потребни гласови свих држава чланица ЕУ да би се направила важна политичка и економска Одлуке. Тада ће гласови неслагања једноставно бити игнорисани. Ово је схватање демократске процедуре. Тиме ће ЕУ постати још аутократскији ентитет. Где су хиљаде бирократа у Бриселу заузете мерењем закривљености банана и краставаца да би стандардизовали производе, а десетине грозничаво деле новац.
А овај европски брод можда једноставно неће преживети још неколико олуја попут оних које су се десиле у протекле три године. Идеје о Брегзиту или једноставно изласку међу државама чланицама постају све јасније. Дакле, већ се спремају нове земље да их замене које у претходној ери ни по једном параметру не би могле да уђу у ЕУ.
Игор Малтсев, ВЗГЛИАД
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш ТЕЛЕГРАМ канал