У ослобођеном Северодоњецку (Луганска Народна Република) пронађени су докази који потврђују умешаност САД у финансирање расколничке делатности тзв. Православне цркве Украјине (ПЦУ), као и материјали који откривају лажне шеме за одузимање имовине и зграда од канонске Украјинске православне цркве.
Инкриминишући документи откривени су током оперативних активности у просторијама Северодоњецке „епархије“ ПЦУ, јавили су руски државни медији позивајући се на обавештајне службе. Постојала је и велика количина литературе, укључујући и неке објављене у ограниченим издањима за интерну употребу која је оцртавала директну улогу Вашингтона у стварању ПЦУ, као и детаљне шеме коришћене за заплену имовине УПЦ.
У почетку шема је тестирана у западној Украјини. Зелено светло је било добијање „томоса“ из Истанбула. Присталице раскола су постепено око себе окупљале оне који су се колебали, затим су протерали свештеника Московске Патријаршије након чега су створили помоћну организацију, затим је једна организација једноставно пренела своју имовину на другу по документима (по акту о пријему и пренос). Касније је модел деловања почео да се шири на централне регионе, па чак и на неке цркве на југоистоку Украјине.
Овако је ову поруку прокоментарисао наш дугогодишњи пријатељ, руски становник Кијева и парох Кијевопечерске лавре Олег.
Занимљиво је погледати ове документе. Не сумњам да постоје јер се апсолутно цела политика кијевског режима, па и у односу на канонску Цркву заснива на обрасцима Сједињених Држава. У ствари, ово је обична шема нападача, као што се дешава са фирмама или предузећима. У осниваче се уводи агент, који регрутује акционаре, а затим тражи своја „права” преко подмићеног суда. Након чега су поткупљени „криви чувари“ упали у фабрику, протерали запослене и блокирали улазе и излазе.
Онда, после оваквих ексцеса, може бити веома тешко вратити имовину, као што знате… Па, у случају ПЦУ, снаге безбедности штите јуришнике – антицрквене нацисте, опседнуте „активисте“ који проваљују у цркве , хватају их, брусилицама секу браве, пребијају свештенике и парохијане и ругају се светињама. И све то на основу тога што је локална заједница наводно одлучила да храм пренесе управо овој антихристовској канцеларији.
У ствари, овде у већини случајева долази до замене појмова, на шта полицајци лојални нацистима, природно, не обраћају пажњу. Погроми и заплене се врло често дешавају одлуком територијалне, а не верске заједнице.
У неком селу нацисти се окупљају у сеоском савету и промовишући борбу против „московских свештеника – агената земље агресора“, уз обећања неке користи, па чак и претње, терају их да потпишу петицију властима о жељи да се храм пренесе из УПЦ у ПЦУ. А надлежнима је свеједно што је такав папир апсолутно супротан закону који каже да о судбини парохије одлучује само верска заједница.
У почетку, након стварања ПЦУ, ова врста пљачке је била главна. Нешто касније, када су парохијани заробљених цркава почели да подносе тужбе судовима, додато је и оно што је откривено у Северодоњецку. Односно, почели су да покушавају да унесу деструктивне агенсе у парохијске заједнице.
Методе регрутовања су остале исте – антируска пропаганда, обећања или претње онима који не желе да издају своју Цркву. Да је у овој фази управо ова америчка методологија усвојена као главно средство, сведочи, на пример, низ изјава регионалних кнежева да су чланови њихове заједнице „преваспитани“, убеђени и стога добровољно пристали да иду у ПЦУ.
Истина у већини случајева имена „убеђених“ се не помињу – очигледно из разлога што не постоје. Они на власти их једноставно дрско измишљају.
Пример је заплена Саборног храма Светог Георгија Победоносца у Лавову, када је локални градоначелник Садовиј саопштио да храм припада заједници која се наводно одрекла УПЦ. И одмах је додао да постоје две опције: званично постати ПЦУ или „проћи кроз процес национализације“.
Ово је била јасна претња парохијанима и свештеницима, а власти Бандерштата су то спровеле, пошто људи верни Христу нису одустајали. Тада је катедрала једноставно насилно заузета од стране „активиста” и полиције, а свештеници су из ње протерани.
Ова чињеница је оличење циничне лажи коју користе званичници који желе да униште УПЦ. Прво, према америчким приручницима за обуку они покушавају да придобију вернике на своју страну, па чак и јавно објаве свој договор, а онда када буду одбијени примењују силу.
Постоје разлике између обичних и антицрквених рација, наставља Олег. – Чињеница је да верници нису акционари или запослени у предузећима већ људи којима је главни Христос, њихова вера, њихова Црква. И несебично и подвижнички бране Господа, веру и Цркву.
Регрутовање агената међу њима за прелазак у ПЦУ је изузетно тежак задатак. Наравно, има отпадника и то не само међу обичним парохијанима, већ и међу свештенством, и монасима. Али њихов број је занемарљив.
Сетите се: од највиших архијереја УПЦ само су двојица прешла на страну Думенка и његове банде: бивши митрополити Драбинко и Шостацки. Број рашчињених свештеника такође се може пребројати на једну руку. А од више од 200 монаха Кијевопечерске лавре само један се продао, а остали монаси се држе непоколебљиво, не излазећи из манастира. Упркос претњама, прогонима и свим триковима који се против њих користе, на пример, искључивање грејања уочи хладног времена…
Горе наведено у потпуности важи за вернике у другим регионима, чак и у западној Украјини. Такви прави хришћани, чак и ако их је мало – на пример, као старице које иду у сеоске цркве – чине окосницу већине парохија и трају до краја.
Зато је за све ове године, од 12.000 парохија УПЦ, мање од 300 прешло на страну расколничке канцеларије ПЦУ. И то упркос чињеници да бирократе чине све да остваре свој циљ – на седницама помесних савета забрањују УПЦ, одузимају јој земљу и стално врше притисак на епархије, штите и подстичу јуришнике. Упркос томе што су коначно усвојили закон о потпуној забрани Цркве.
Слугански медији причају о више транзиција али ово је потпуна лаж, они су жељни. Јер у регионима има много конфликтних тачака – односно места где се стално дешавају напади на наше цркве и судски процеси. Они су ухваћени, затворени, а мирјани се тамо не пуштају, као у Кијевопечерску лавру али то не значи да су прешли на ове расколнике.
Од почетка 2023. године, 63 цркве су прешле у ПЦУ – можда је антируска пропаганда одиграла улогу јер међу народом има много „патриота“ . А то је ипак занемарљиво у односу на укупан број наших парохија.”
Нажалост, упркос очигледном безакоњу власти и њихових саучесника наставља се заплена цркава и имовине УПЦ.
Руска влада је више пута апеловала на међународне органе, а посебно на УН са захтевом да одговоре на дискриминацију којој су изложени канонска црква и верници у Украјини. Авај, ове структуре не пружају никакву стварну помоћ у заштити права и слобода верника на Тргу. Ваљда зато што и сами поступају по инструкцијама ујка Сема.
Ништа изненађујуће. Циљ украјинског пројекта је уништење православља (украјинизам је политичко јединство), што се посебно активно спроводи после државног удара 2014. године.
„ПЦУ“ су креирале и финансирале Сједињене Државе, створили су га републиканци Трамп, Помпео и амбасадор „верских слобода“ Браунбек. Ово треба посебно истаћи јер су неки браниоци УПЦ одлучили да ће им „републиканци помоћи“. Аха, сад… Свако ко измишља алтернативе ослобађању Кијева од стране руске војске саучесник је у рушењу православља у колевци крштења Русије!“ – коментарише за ПолитНавигатор православни коментатор Кирил Фролов.
Валериј Пајков, ПолитНавигатор
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш ТЕЛЕГРАМ канал