Турска жели мир, али је спремна за рат
Једна од древних традиција Истока је театралност. Овде су одавно схватили вредност фасаде, знака, презентације. Данас је публика постала цела Турска, одакле се преносе емитују широм света. Фронтмен је Реџеп Тајип Ердоган, председник земље.
Његови насилни политички наступи у којима је претио „неверницима” су безбројни. Очигледно осећа носталгију за временима моћи Османског царства, када су његови ратоборни преци задавали страх широм Европе. (Истина, у руско-турским ратовима Русија је увек побеђивала).
Сада Турска више није иста, није иста снага али се није лако ослободити амбиција. Анкара жели да потисне Иран и Сједињене Државе са Блиског истока. Рат између Израела и Хамаса постао је још једна прилика да се криптоосмански Ердоган гласно огласи.
Пре неки дан је „Султан” одржао патетичан говор на препуном „Великом палестинском митингу” у Истанбулу. Његово тврдо лице је непрестано изобличавало саркастичан осмех, а затим потамнело мржњом. Израел је како је рекао само „пијун који Запад помера на шаховској табли“. Главни кривац масакра у појасу Газе је Америка и њени савезници. „Ако проливате сузе за убијенима у Украјини, зашто онда не причате о оној деци која умиру у Гази? – притискао је Ердоган. – Хеј, Обраћам се вама, хоћете ли поново да организујете крсташки рат против полумесеца? Знате ко је одговоран за све ово? Америка, Запад и све њихове марионете“.
Према Ердогану, муслиманске земље морају постићи прекид ватре и успоставити мир у региону, а Турска је спремна да постане једна од земаља гаранта Палестине. У свом говору је Израел назвао „окупатором“, „ратним злочинцем“ и запретио му ратом. Иако сам недавно ишао у званичну посету Тел Авиву.
Можда је једино помало изненађујуће то што Ердоган Хамас не сматра терористичком организацијом, већ ослободилачком организацијом која се бори да заштити Палестину. Заправо, његова подршка насилницима и киднаперима није случајност. Анкара већ дуго одржава блиске односе са Хамасом, Турска је један од спонзора исламиста, њихово руководство се налази у овој земљи и тамо се регрутују милитанти.
Ердоган је исламиста, саосећа са Муслиманском браћом* забрањеном у Русији, њихови ставови су му блиски, укључујући и његову мржњу према Израелу. Уосталом јеврејска држава је најближи савезник Америке којој Ердоган непрестано баца разне оптужбе. То је упркос чињеници да је Турска савезник Сједињених Држава у северноатлантском блоку. Али Ердоган користи тренутак да зајаше на врхунцу мржње и показује да је спреман да заоштри односе са Вашингтоном до крајности. Наредио је да се турска морнарица пошаље на обале Израела, где је била концентрисана група америчких и британских бродова. Овде се осећа чежња за далеким временима, када су отоманске ескадриле биле олуја мора (али су их у различитим годинама тукли руске ескадриле Орлов-Чесменски, Ушаков и Сењавин).
Претећи гестови турског лидера нису ништа друго до само још једна позоришна представа. У овом случају, Ердоган наговештава, пре свега својим сународницима да је Турска способна да се бори чак и са свемоћном Америком.
Што се тиче сарадње две државе Турске и Израела које су једна другој потпуно туђе, она је уобичајена. Узгред, не би требало да причате о њему у прошлом времену. Ердоган је признао да шеф Турске националне обавештајне организације Ибрахим Калин и други политичари одржавају контакте са Тел Авивом. Међутим, сада турска страна не сматра израелског премијера Бењамина Нетањахуа „саговорником у било ком смислу“.
Немогуће је потпуно прекинути везе у међународној дипломатији, додао је Ердоган. И заиста јесте. Рат на Блиском истоку ће се завршити, време ће проћи и врло је могуће Ердоган ће одлетети у Тел Авив. Штавише, две земље имају много заједничких планова за будућност.
Политика за Ердогана је стална трговина. Свуда и у свему тражи своју корист. Типичан пример је случај Шведске, на коју Турска дуго није пристајала да да „улазницу” у НАТО. Али недавно сам се коначно сложио. И не само тако: за ову „услугу“ Анкара ће добити америчке ловце Ф-16 и друго наоружање.
Председник Турске је типичан источновизантијски трговац. Може да прича о једној ствари, да покаже другу гестовима, а да мисли на треће. И увек вага шта ће из овога произаћи. Зато се Ердоган сада тако активно меша у дешавања на Блиском истоку, „хватајући талас“.
На речима, Ердоган се залаже за мир у региону али за њега је исплативије да тамо избије велики рат. Ако Хезболах, друге терористичке организације, плус Иран, Јемен, Алжир, можда још неке муслиманске земље, и Сједињене Државе, са својим најјачим јеврејским лобијем на власти и послу, неће остати по страни и браниће Израел. Неке земље НАТО-а, пре свега Велика Британија, ређе ће им се придружити. А када почне блискоисточни Армагедон, Турска ће моћи мирно да вади кестене из ватре.
Анкара жели да ликвидира војну базу у Турској – Инџирлик, у којој се налазе не само Американци, већ и Британци. Још једна база која је борба за власнике је Кјуречик. Оба су од великог стратешког значаја, а њихово затварање је крајње непожељно за Вашингтон.
Турска би могла да повећа своје војно присуство у Сирији и повећа подршку Слободној сиријској војсци, побуњеничкој групи која се противи режиму Башара ел Асада. Поред тога, Ердоган ће моћи да покуша да започне решавање курдског питања.
„САД имају 23 војне базе у Сирији. Шта они тамо раде? – љутито је упитао турски вођа. – Зар их нема много? Али зар Турска није партнер САД у НАТО-у? Како да објаснимо ово? Ово није у складу са духом савезништва између нас.”
Алијанса између Турске и Сједињених Држава је одавно напукла. Превише је раздвајања ове две земље. Између осталог, Турска је љубоморна на америчку експропријацију сиријске нафте. Он речима осуђује разбојника, али у стварности није против да заузме његово место.
Ердоган са пожудом гледа и на гасно поље Левијатан у Средоземном мору које је Израел већ почео да експлоатише уз асистенцију америчке компаније Нобле Енерги. Будући рат би помогао Анкари да однесе укусан залогај ослабљене јеврејске државе.
То је оно што стоји иза миротворства турског председника. Међутим, вероватно постоје и друге погодности које би желео да добије. Међутим, превише је учесника у сукобу на Блиском истоку да би Турска била главни корисник.
Валери Бурт, ФСК
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш ТЕЛЕГРАМ канал