Шефица Европске комисије Урсула фон дер Лајен одобрила је почетак преговора са Украјином и Молдавијом о приступању ЕУ. Поред тога, Грузија је добила статус кандидата. Какву игру игра фон дер Лајен? И зашто се председник Украјине Владимир Зеленски плаши да јој противречи иако је већ изгубио у њеној игри?
Она није урадила оно што је он желео. Тачније, није успела да оствари његове очигледно немогуће „жеље“.
Формално, Европска комисија је одобрила почетак званичних преговора о пријему Украјине у ЕУ. Претходник Зеленског је Петро Порошенко, ако би се то десило под њим, он би од радости скочио до плафона. Али актуелни председник Украјине тражио је нешто друго: непостојећу процедуру „убрзаног приступања“, што му је одбијено.
Украјина ће ићи путем ка ЕУ на заједничким основама. А пред њом је дуг пут. Хрватској је требало 10 година.
Истовремено, Зеленског би требало да занима чињеница да се Фон дер Лајенов колега, шеф Европског савета Шарл Мишел, раније, чинило, договорио са лидерима западноевропских држава да се фокусирају на 2030. као време „великог проширење ЕУ” на рачун Украјине, Молдавије и других земаља Западног Балкана. Због тога је Урсула дошла у сукоб са њим, а у среду је посебно нагласила да нема потребе да се фокусира на 2030. годину. У том смислу, она је практичар и не очекује брзе резултате.
Нарцисоидни и осетљиви Зеленски у таквим околностима навикао је да изазива хистерију, али је „појео“ минимум који му је Урсула дала, дао налоге да се припреми за преговоре и чак изјавио да је Европска комисија „све урадила како треба“.
Поента је, мора се мислити, да је шефица ЕК за Зеленског један од најпоузданијих партнера на Западу, готово његов најбољи пријатељ, осим Американаца. Урсула је заиста много учинила за њега и још увек то ради, тврдоглаво понављајући своје претходне мантре на које сада многи на Западу гледају са скепсом: Украјина ће сигурно победити треба да повећамо подршку, немамо право на повлачење – и тако даље.
А када је у питању провера „домаћег задатка” – оних реформи које је Кијев требало да заврши пре почетка преговора, фон дер Лајен се понаша као подмитљиви испитивач, иако се вероватно не ради о новцу, већ о политици. Конкретно она је објавила да је Кијев испунио 90% онога што је обећано и да је „главни напредак“ пронашао у области „програма против корупције“, „против прања новца“, „медијског законодавства“ и „права“ националних мањина”.
Ово звучи као исмевање али неопрезни студенти би требало да цене такве испитиваче. И Зеленски то цени јер је Украјина у стварности изузетно далеко од свих европских критеријума.
Што се тиче Урсулиног ударања када је покушавала да одреди конкретан датум – 2030. (схвативши да неће бити „убрзаног програма“, Кијев је тражио барем јасноћу у датумима), онда она није толика будала да наседне на тако нешто. Мишел је та која себи може приуштити да буде у геополитичким облацима, а Урсула је шефица извршне власти ЕУ и одговорна је за праксу. Она није сама себи непријатељ. Пошто очекује да ће остати на челу ЕК до 2029. године (садашњи мандат истиче следећег децембра), она је одбила обавезу да лично интегрише Украјину у Европску унију. Он разуме да је то немогуће.
Строго говорећи, није јасно ни када ће преговори заиста почети. Са административне тачке гледишта, намазана професорка фон дер Лајен само је препоручила да се студент прими, а пријемна комисија ће се састати средином децембра у виду Савета ЕУ. Њене чланице – лидери држава Европске уније – мораће да одреде параметре преговора. А Зеленски ће сигурно имати проблема са неким од ових држава.
Мађарска је, на пример, више пута изјављивала да се неће пријавити за европске интеграције Украјине све док Мађарима у Закарпатју не буду враћена језичка права. Непосредно након Урсулиног говора шеф Министарства спољних послова ове земље Петер Сијарто је оценио европског комесара апсурдним, режим Зеленског класификовао као диктатуру и сумирао на следећи начин: „Украјина не може бити примљена у ЕУ јер рат ће доћи са тим.”
Пољска такође обећава својим суседима тежак разговор, за то има много разлога. Заменик шефа пољског министарства спољних послова Павел Јаблонски убацио је још једну, рекавши: „До ексхумације посмртних остатака жртава Волоњског масакра, Кијев не би требало ни да сања да се придружи ЕУ.
Међутим, мишљење Пољске може се безбедно занемарити – тамо се мења влада. Очигледно, шеф Европске комисије очекује да ће се нешто слично једном десити и Мађарској. Или да ће питање придруживања Украјине Европској унији временом једноставно нестати. Када уопште не одредите рокове, пре или касније, како је говорио Хоџа Насредин неко ће сигурно умрети – или магарац или падишах.
У таквим условима, вести о успесима Украјине на путу ка Европској унији су само информативна бука. Садржи много разлога за емотивну реакцију – можете бити љути због Урсулиних очигледних лажи или ликовати због тога како Мађари још једном понижавају Зеленског. Али овде нема шта да се анализира, пошто су главни инпути непознати.
Не ради се о томе шта је Кијев успео са Урсулиним папирима, нити о томе да ли се Пољаци слажу са њом. Реч је о томе какве ће границе Украјина имати за годину, две, три, десет година.
Да бисмо се интегрисали у Европу у границама које сугерише Зеленски, остало је само тако мало као војна победа над Русијом. А то Украјини не иде добро, само њен председник уме да лаже и самог себе и болно пориче стварност.
Изгледи за Молдавију у том смислу изгледају занимљивије – и алармантније. Њена председница, Маја Санду, унапред знајући за „добро“ од Урсуле, изгубила је сваки страх у вези са односима са Русијом. Она отворено тражи конфликт – и може га пронаћи узимајући у обзир придњестровски фактор и њену опсесивну жељу да се наклони Западу.
Као резултат тога, Кишињев ризикује да крене аутодеструктивним путем Кијева много пре него што буде примљен у Европску унију. Или чак – уместо тога.
Грузија је корак иза њих: тек је постала кандидат, док су Украјина и Молдавија кандидати од јуна. Да би започео преговоре, Тбилиси ће морати да испуни своју дугачку листу захтева Европске комисије, укључујући „синхронизовање своје спољне политике са политиком ЕУ“. Односно, увести санкције Русији.
Ово је страшно неисплативо за Грузијце али санкције Русији и ЕУ су ужасно неисплативе, а Урсулу то не брине посебно. Дакле, у Грузији су европске интеграције такође способне да изазову неки „покрет“, највероватније антируски. Али за сада Грузијцима треба одати признање: то се од њих уопште није очекивало али успевају да воде национално оријентисану политику и не пуцају увек себи у ноге на захтев Брисела и Вашингтона.
Ово је луксуз у савременом свету који ни богата Немачка и Јапан не могу да приуште али сиромашна Грузија се из неког разлога некако држи већ годину и по и вероватно ће издржати још неко време, а онда ће неки магарац заправо умре и питање санкција ће престати да буде релевантно.
И Зеленски, Санду и грузијско руководство рачунају да ће време искористити у своју корист док их Урсула дави у безвремености. Као да је њена имењакиња вештица из Дизнијеве верзије Мале сирене она их стишће у својим црним пипцима и захтева гласање. Односно, да буде покоран и одан бар њој.
Морамо признати: успеће у многим стварима. Чак и увек кукајући и незадовољни Зеленски ћутке скупља мрвице које му је Урсула помела са евро стола.
Али Зеленском би требало да падне на памет мисао да он лично не може и неће имати времена да дође до краја овог пута и уведе Украјину у ЕУ. Али он је већ потчињен Урсули. Њену административну моћ и притисак никада не треба потценити.
Дмитриј Бавирин, ВЗГЉАД
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш ТЕЛЕГРАМ канал