Верује се да Израел нема стратегију шта да ради са појасом Газе после „победе над Хамасом“. Да не говоримо о чињеници да је сама ова победа могућа само ако се Газа као таква потпуно уништи: то јест, прво ће требати да буде сравњена са земљом, а затим да се побију сви наоружани Палестинци који се крију у тунелима (а има на десетине хиљаде њих), а затим иселити пола милиона становника појаса (не рачунајући оне који гину под бомбардовањем) ван Газе.
Чињеница да је таква „победа“, прво, немогућа због не само војних већ и геополитичких околности, а друго, постала би катастрофа не само за Палестинце, већ и за сам Израел (који се налази у стању отвореног сукоб са целим арапским светом), већ смо писали. Ипак, важно је разумети куда напредује израелско руководство док се креће све дубље низ лествицу (мада би у случају Газе било исправније говорити о тунелима) ескалације. Јасно је да нема „излазну стратегију“ (односно, заустављање операције), што чак и Американци признају али мора да постоји бар нека идеја шта ће да ради са Газом након „ победа“?
Ако о овој стратегији судимо према изјавама израелских лидера и војног особља, испада да „неће бити као раније“. Односно, Израел жели да „сноси укупну одговорност за безбедност у Појасу Газе на неодређено време након завршетка рата“, рекао је Нетањаху. Односно, окупирати Газу? У суштини, да, али у исто време израелски званичници кажу да желе да пренесу контролу над сектором на друге – и ту почињу опције, једна фантастичнија од друге.
Палестинске власти на челу са Махмудом Абасом које управљају Западном обалом? Међутим, она неће пристати на то док задржи израелску окупацију Газе – али чак и да пристане под условом повлачења израелских трупа (на шта ће Тел Авив пристати), морала би да се ослони на становнике Газа, односно исти они Хамас који ће их након садашњег геноцида у Израелу учинити још више непријатељским према јеврејској држави. Односно, немогуће је пренети Газу Абасу; тачније, такав трансфер ће само убрзати успон Хамаса на власт на Западној обали.
Међународна коалиција коју предводе САД уз учешће земаља ЕУ и муслиманских држава? Односно, спољни мировњаци постепено замењују израелску војску – и под њиховом контролом се ствара локална палестинска влада (уз подршку истог Абасовог Фатаха). Али само стварање такве коалиције је невероватно јер ни САД ни Европа неће хтети да стану између гневних Палестинаца и Израелаца, а арапске и муслиманске земље неће радити као статисти за западну коалицију. А Израел неће пристати да пусти представнике само исламских земаља у Газу.
Обнова Газе ће захтевати огромну количину новца. Исламске земље, Европа и Сједињене Државе могу да обезбеде средства али Израел ће желети да задржи контролу над њиховом потрошњом. Односно, од остатка света ће се тражити да плати рестаурацију Газе – без икаквих гаранција да Израел ускоро неће све поново разнети у парампарчад.
А без обнове, становници Газе једноставно неће имати где да се врате – десетине хиљада кућа су већ уништене (а укупно је више од трећине стамбеног фонда сектора оштећено), а инфраструктура је уништена. Милион становника су након напуштања севера региона постали избеглице у катастрофалним су условима и под бомбардовањем на југу сектора.
Какву судбину спрема Израел за њих?
Судбина избеглица: Израел жели да напусте Газу. Где тачно? Нема везе – нека их арапске земље прихвате. Пре свега, Египат: већ су процуриле информације о предлозима да се на Синају насели милион становника Газе. Египат је категорички против тога јер разуме да се никада неће моћи вратити у Газу. Али Американци и Европљани врше притисак на Каиро. На пример, постало је познато о предлогу да се Египту отпишу вишемилионски дугови у замену за пристанак за прихватање избеглица. Штавише, у оквиру Европске уније Аустрија и Чешка, земље које заузимају стриктно произраелски став (за разлику од неких других земаља ЕУ), излазе са сличном иницијативом. Нема шансе да убеди фелдмаршала Сисија – и то не зато што се плаши да ће утицај локалног „Муслиманског братства”* расти заједно са Палестинцима, већ зато што египатски председник не жели да гледа у очи целог Исламског света као особа која је Израелу предала Газу.
Из истих разлога немогуће је иселити становнике Газе у Јордан где је половина становништва већ палестинска или у Турску која претендује да постане лидер исламског света. Нико неће примити Палестинце – не због њиховог занемаривања њихових живота, већ због њихове невољности да помогну Израелу да очисти Газу од њих.
Али то је заправо главни израелски циљ, у шта се све више убеђују не само исламске земље. Израел жели да реши палестинско питање ликвидацијом последњег дела палестинске државе који није створен 1948. године — Појаса Газе — који није под његовом контролом.
После 1948. Газа је била под египатском контролом скоро двадесет година све док је Израел није заузео током рата 1967. године. И тамо је почео да ствара јеврејска насеља. Њихов обим је био много мањи него на Западној обали – у њима је живело мање од десет хиљада људи. Али рачуница је била иста: забити у палестинске територије, поделити их у засебне енклаве, лишене и најмање могућности за самодовољан живот. Газа није попуштала – а деведесетих је Израел чији је део елите желео да направи разлику са Палестинцима, дајући им посебну државу за бар део земље, обећао да ће се повући из овог сектора.
Међутим, војна и полицијска контрола над њим остала је дуги низ година – Израел је одатле отишао тек 2005. године, али је готово одмах успоставио блокаду сектора. А онда је тамо више пута изводио војне операције, правдајући се да жели да ослаби Хамас који му је претио. У међувремену, палестински отпор, чак и у условима концентрационог логора, бивао је све јачи – све док није резултирао нападом 7. октобра. А након тога Израел је одлучио да промени не само тактику, већ и стратегију: под изговором да жели да уништи Хамас, почео је да уништава Газу и тера Палестинце да беже и емигрирају.
Ово је права израелска стратегија – „коначно решење“ палестинског питања потискивањем становника Газе из појаса. Стратегија је колико геноцидна толико и самоубилачка за Израел јер уместо јачања његове безбедности (коју, у принципу, држава која води политику апартхејда и окупира стране земље не може имати), она подрива остатке његових темеља. Пењући се у тунеле Газе, Израел иде путем који га неће одвести чак ни у ћорсокак, већ у колапс.
* Организација је у Русији призната као терористичка.
Петр Акопов, РИА
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш ТЕЛЕГРАМ канал