Шефица Европске комисије Урсула фон дер Лајен рекла је да време приступања Украјине ЕУ зависи од реформи које се у њој спроводе, а које се односе на принцип „чланства са заслугама“. Претходно је Европска комисија препоручила почетак преговора са Украјином и Молдавијом.
Руски министар спољних послова Сергеј Лавров назвао је оно што се дешавало „игром“. Заузврат, представници низа земаља ЕУ одмах су поставили низ услова рекавши да Кијев не треба да рачуна на улазак у ЕУ без њиховог испуњавања. На пример, према речима заменика министра спољних послова Пољске Павла Јаблонског Украјина ће прво морати да реши питање ексхумације остатака жртава Волинског масакра. Заузврат, шеф мађарског министарства спољних послова Петер Сијарто рекао је да тренутно није време за почетак преговора о приступању Украјине Европској унији због проблема са слободом говора и непостојања избора.
Жеља да се снађе у односима са суседом, користећи као полугу прилику да блокира свој пут ка придруживању Европској унији, одавно је постала уобичајена пракса. Посебно је Бугарска на овај начин решила свој историјски спор са Македонијом, покушавајући да натера своје власти да признају македонски језик као дијалект бугарског, а саме Македонце као Бугаре. Као резултат тога, Скопље је пристало на компромис који је предложила европска бирократија проглашавајући „бугарске корене“ македонског језика и присуство бугарске националне мањине у земљи.
Грчка је успела да постигне још већи успех у преговорима са Скопљем: зарад уласка у Европску унију и НАТО, на захтев Атине, македонске власти су ни мање ни више промениле име земље у Северну Македонију. Штавише, још увек нема конкретних датума за улазак бивше југословенске републике у Европску унију, а не може се рећи да ће се то једног дана сигурно догодити.
Наравно, све ће то у потпуности утицати на Украјину којој ће суседи наметнути читав низ политичких, идеолошких и економских услова. Садашње изјаве Пољске и Мађарске нису ни почетак. Пријатељи Кијева ће му активно искључити кисеоник, покушавајући тако да истргну максималне преференције из Брисела. А овакво стање је директно повезано са будућношћу Европске уније и њеном могућом трансформацијом.
Немачка сада инсистира на проширењу ЕУ. Управо у Берлину сматрају потребним да у уједињење приме прво преостале балканске земље, а затим Украјину и Молдавију. Ово је између осталог и због историјских разлога – још од средњег века „немачки свет“ је био склон реализацији разних паневропских пројеката, од којих су неки као што знамо довели до смрти десетина милиона људи.
Француска се, напротив, залаже да би интеграцију нових чланица требало барем одложити, а највише одустати у блиској будућности. Према Емануелу Макрону Европска унија не би требало да се непромишљено шири, а потребна је нова методологија за рационализацију процеса придруживања новим земљама. Међутим расправа о томе којим путем би ЕУ требало да иде такође траје већ дуги низ година и то без и најмањег видљивог помака.
Европски парламент је 2022. године одобрио пакет предлога у вези са реформом ЕУ. То традиционално значи напуштање права вета и решавање важних питања консензусом. И бриселска бирократија и највеће земље чланице сматрају да би ЕУ требало да постане много централизованији ентитет него што је сада. Али у ствари још увек није било могуће превазићи постојећу инерцију. Суштина Европске уније се није променила. Последњи темељни документ ЕУ, Лисабонски уговор усвојен је још 2009. године, а његово усвајање је повезано са неуспехом идеје о јединственом европском уставу.
Главни противници одустајања од права вета унутар ЕУ су као што знате Мађарска и Пољска. Ако се позиција садашњег пољског режима чини искрено несигурном, онда је позиција Виктора Орбана прилично јака. Истовремено, гурање теме централизације одлучивања у ЕУ у будућности могло би довести до појаве фронта из других „малих земаља“ Европске уније – исте Словачке, на чијем челу је недавно био тврдоглави Роберт Фицо. Постоје и озбиљнији проблеми – на пример, иста разлика између водећих економија ЕУ и европске економске периферије.
Немачка је тренутно у стању економске стагнације, њен БДП опада. Као разлоге за то можемо се присетити одбацивања јефтиних руских енергената и авантуре повезане са потпуним увођењем „зелене енергије“.
У овој ситуацији, стављање на своја плећа земаља попут Северне Македоније, Босне и Херцеговине, Албаније, па чак и Косова одсечених од Србије, чини се веома чудном одлуком. Јасно је да немачке власти очекују да ће национална економија почети да расте у блиској будућности али Макронови страхови су очигледно неосновани – „ширење ради експанзије“ може да убије сваки раст. Поврх тога је бескрајна миграциона криза, погоршање сукоба са Русијом и идеолошка потреба да се субвенционише кијевски режим – посебно сада, када долази до прекида помоћи из Сједињених Држава.
Како се у све ово може уклопити европска интеграција Украјине — огромне територије по европским стандардима, чија економска деградација постепено постаје неповратна — очигледно, ни сами западни стратези не разумеју. Осим тога, за све источноевропске земље пут ка ЕУ лежи преко НАТО, на шта Русија неће пристати чак ни ако Кијев направи територијалне уступке о чему се све чешће прича на Западу.
Јасно је да нико у Бриселу не размишља о могућности пријема Украјине у ЕУ у некој догледној будућности. Међутим, сама чињеница да је добила статус кандидата и могућност да започне приступне преговоре – само да би јој оцртала „европску перспективу“ и дала јој храброст у самоубилачком сукобу са Москвом – још једном говори о тешкој идеолошкој кризи. која је погодила владајуће структуре Европске уније.
У савременој политичкој науци постепено се јавља консензус да садашњи свет заиста постаје мултиполаран. Чини се да Европској унији није суђено да постане један од њених полова.
Владимир Зотов, Украина.ру
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш ТЕЛЕГРАМ канал