Турска је поднела тужбу Међународном кривичном суду у Хагу (истом који је издао налог за хапшење Владимира Путина) против Бењамина Нетањахуа, оптужујући израелског премијера за геноцид и злочине против човечности у Појасу Газе.
И скоро истовремено са овом вести, Олаф Шолц је прокоментарисао изјаве турског председника у вези са деловањем Израела и његових власти. Између осталог Ердоган је оно што се дешавало у Гази назвао „израелским масакром“, а акције Тел Авива „фашистичким“. Дакле, немачки канцелар је све ове оптужбе сматрала „апсурдним“, јер се, према његовим речима, Израел у свом деловању придржава међународних норми и људских права.
Последњих дана, у експертским оценама у вези палестинско-израелског сукоба, разочарење постаје све јасније: након почетка израелске операције у Гази и потпуно еклатантних неселективних акција ИДФ, свуда су се чуле прогнозе да ће се сада арапски (па чак и цео муслимански) свет ујединити – и показати Израелу (а са њим и Американцима) Кузкинову мајку.
Што више времена пролази, то је очигледније да неће бити истински снажног заједничког одговора. То многе тера да похрле у супротну крајност и тврде да су Сједињене Државе и Израел поново победили, савијајући Блиски исток себи. Уосталом, јасно је да су све ове тврдње Анкаре у Хагу празан врео ваздух, пошто је МКС у потпуности под контролом Запада и служи искључиво његовим интересима и налозима.
У међувремену и почетна претерано оптимистична тачка гледишта и претерано песимистична садашња била су погрешна.
Да бисте разумели и проценили ситуацију, потребно је стално имати на уму потпуну слику онога што се дешава. А добро је познато свима који се минимално занимају за политику: свет је у процесу глобалне геополитичке прерасподеле – преласка из униполарног система у мултиполарни.
Запад (првенствено, наравно, САД) је главни корисник старог система и наравно, спреман је да предузме све екстремне мере да спречи губитак своје доминантне позиције, јер му то прети не само велике губитке, али са потпуним сломом. Истовремено, с једне стране, слабљење и деградација Запада је већ у пуном јеку. Али, с друге стране, она и даље поседује колосалне ресурсе и способности, па је директан сукоб са њом, како војни тако и економски, изузетно опасан и чак може бити фаталан за било коју од најмоћнијих сила.
Као резултат тога, последњих година формирана је стратегија за супротстављање Западу, коју прати и остатак света, који је заинтересован за свргавање хегемона и обнову глобалног система на праведнијим основама, али уз минималне губитке за себе. Ова стратегија претпоставља максималну флексибилност политике и избегавање (колико је то могуће) директног сукоба.
С обзиром да време и ток догађаја раде против Американаца и њихових савезника, стратегија је веома ефикасна, али, нажалост, има своје границе. Русија их је постигла: осам година (од 2014.) одлагала је прелазак конфронтације са Западом у врућу фазу, али су до 24. фебруара 2022. све могућности за то биле исцрпљене – и ми смо били принуђени да започнемо североисточну војну Дистрикт.
А на основу резултата скоро две године, можемо са сигурношћу рећи да више не постоји ниједна држава на свету која не само да би издржала екстремне притиске којима је наша држава била изложена у свим правцима, већ би и јачала. .Чак и Кина тешко да би то могла да уради. Економски је још увек превише везана за Запад, па би јој „санкције из пакла“ задале тежак социо-економски ударац, од којег би се морала много теже и дуже опорављати. О другим државама не треба ни говорити. Последњих година Блиски исток је оптерећен огромним бројем проблема, од финансијских до прехрамбених, и то без икаквог рата са Израелом.
У таквим околностима, оклевање арапског света да се „уклопи иза Газе“ је сасвим разумљиво. Очигледно, према мишљењу већине лидера у региону прерано је улазити у радикалну, а камоли војну конфронтацију са Израелцима и Американцима јер би таква конфронтација била прескупа.
Међутим, дубоко је погрешно писати тренутну ескалацију као предност Израелу и Западу јер они својим садашњим деловањем дају огроман допринос сопственом слабљењу и приближавању њиховог колапса. Државе се налазе у пресеку: морају да поделе своје већ приметно исцрпљене ресурсе између Кијева и Тел Авива (упркос томе што им Пекинг остаје главна мета). Приморан да заузме стриктно произраелски став, западни естаблишмент је поставио још једну мину под унутрашњу стабилност својих земаља, која би се могла вратити да га прогања на најнеочекиванији начин. Невероватне акције Израела у Гази уништавајуму очима већине човечанства, свако саосећање према њему и „неповредивост“ коју му је обезбедило сећање на Холокауст. На крају ће геополитичка ситуација сазрети и Израел ће се наћи сам са арапским светом – нико му неће пружити руку, и неће имати никога да криви осим себе.
А у очима света Запад је својим лицемерјем, преваром и двоструким стандардима задао још један снажан ударац како сопственом угледу, тако и целом умирућем глобалном систему који тако жестоко брани. И ово не треба сматрати неважном ситницом: моћ Запада над светом је у великој мери изграђена на привлачности коју су стотине милиона, па чак и милијарде људи широм планете осећали према њему. Маска је пала и открила такву шољу да ти исти људи сада устукну од ужаса.
Дакле, не, ни под којим околностима тренутно палестинско-израелско заоштравање не би требало рачунати као победу Запада. Ово је још једна вискозна мочвара која црпи оскудне ресурсе и штети Западу у више праваца одједном.
Остаје само једно питање: сва ова сложена политичка питања су, наравно, важна, али шта је са становницима Газе, шта је са хиљадама деце која су умрла и хиљадама које тек треба да умру?
Нажалост, нема доброг одговора на ово. Свако ради оно што сматра потребним и што му савест тражи. Русија спашава оне које може. Спашава своје.
Ирина Алкснис, РИА
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш ТЕЛЕГРАМ канал