Јахање својеглавог монголског коња је стари сан америчког каубоја. А сада Вашингтон хвата чвршћи ласо за Улан Батор. Такав геополитички савезник би за САД био злата вредан: Русија на врху, Кина на дну. Идеална тачка са које је погодно да САД контролишу своје главне ривале. Америчке обавештајне службе покушавају свим силама да отргну Монголију од њих.
Операција Пустињски пројектили
Монголска влада је још 2012. године потписала споразум о сарадњи са НАТО-ом, према којем је Улан Батор званично добио статус „партнера“. А након што је Вашингтон прекршио ИНФ уговор (о ограничењу ракета средњег и краћег домета – прим. аут.) и изјаву Пентагона о „спремности да распореди ракете у Азији“, Американцима за ту нову базу одговара Монголија , одакле ове ракете покривају скоро целу територију Кине али и Русије. Штавише терен је овде такав да се лако може покрити неколико одељења мобилних инсталација.
Руководилац сектора за Монголију Института за оријенталистику Руске академије наука Владимир Грајворонски је већ у интервјуу за РТ приметио да Вашингтон јачање веза са Монголијом посматра пре свега као једно од средстава за обуздавање Кине. Али, с обзиром на кризу у америчко-руским односима Монголија је теоретски од великог интереса за државе и као осматрачка база за праћење не само југа (Кина), већ и севера (Русија), као и земаља централнe Азијe. Па, постојећи споразум са НАТО-ом чини такву перспективу сасвим реалном. Штавише, одмах поред су Јапан и Кореја где је америчка војска као код куће.
монголска грозница
Како сугеришу војни експерти, Улан Батор је већ ефективно пренео контролу над својим безбедносним системом, а САД имају могућност да овде спроводе војно-биолошке активности на апсолутно легалним основама. Пентагон има на располагању целокупну инфраструктуру коју је некада створио Совјетски Савез, укључујући и лабораторијске локације које су амерички специјалисти унапредили.
Према речима Игора Никулина, који је дуго радио у Комисији УН за биолошко оружје, све ове лабораторије су усмерене углавном против три земље – Русије, Кине и Ирана. И са ове тачке гледишта, Монголија је најпогоднији регион за Американце, где су такође врло честе конго-кримска грозница, лептоспироза, лајшманијаза, псеудотуберкулоза и још десетак других. А у случају успешне саботаже инфекције, увек можете све приписати „природним факторима“.
Американци овде већ истражују опасне патогене на исти начин као и раније у Украјини. Проучава се геном азијске популације и њихова отпорност на болести. На пример, фактори за настанак и развој анаплазмозе коју преноси крпељ је тешка болест крви. Или пегава грозница, која доводи до тешких последица, укључујући смрт. Штавише, чим је овај рад постао немогућ у Украјини, обим и темпо монголских истраживања нагло су повећани. И опет главни фокус је на ендемским болестима као и инфекцијама које људи могу добити од животиња.
Познато је да САД сада траже дозволу да овде отворе још неколико биолошких центара за проучавање вируса који се често налазе на граници са суседима. Вероватно су због тога у Улан Батор одлетели представници америчких обавештајних служби и Центра за контролу и превенцију болести. Барем је било речи о стварању биолошке лабораторије највишег степена заштите П4. И суседи који деле заједничку границу са Монголијом већ су изразили забринутост, захтевајући да се зауставе опасни биолошки експерименти јер је то директно подривање националне безбедности.
Не комшијски
У ствари, Монголија има само два права суседа. Русија и Кина. Али доктрина спољне политике која је овде усвојена такође предвиђа концепт „трећег суседа“. Тако су својевремено монголске елите називале колективни Запад, истовремено укључујући Јапан, Јужну Кореју и Аустралију на коју такође намеравају да се ослоне. Међутим, Улан Батор сматра да су Сједињене Државе најважнији од свих својих „трећих суседа“, уз помоћ којих се надају да ће лукаво балансирати између Русије и Кине, не заборављајући да извуку уступке од обе.
Ово је оно на чему се САД играју. Американци генерално знају да играју на противречностима, а у монголској политици има много противречности. Још више амбиција. Следеће године Улан Батор се спрема да постане пуноправни учесник Шангајске организације за сарадњу где је већ дуже време посматрач и успео је да цени све предности партнерства. Као и изгледи за заједничке пројекте са Русијом и Кином. Од Снаге Сибира-2 капацитета 50 милијарди кубних метара гаса годишње до Степске руте која би могла да постане најкраћи копнени коридор од Кине преко Монголије и Русије до Европе.
Заустављање ових планова је још један амерички задатак. Уосталом, ови пројекти с једне стране поништавају западне антируске санкције омогућавајући Москви да се још више пребаци на азијска тржишта, а с друге стране минимизирају ризике Кине у снабдевању морем, на које САД теоретски могу да утичу. А Вашингтон баца свој економски мамац на Улан Батор.
Лов на минералне ресурсе
Овог лета, монголски премијер Лувсаннамсраин Ојуун-Ердене који је како је сам признао, „отворио ново поглавље пријатељства“ са Сједињеним Државама, вратио се из Вашингтона са пакетом споразума у областима од културне сарадње до инвестиција. Али, можда, главни међу њима се тицао екстракције ретких земних елемената. Монголија је богата налазиштима ретких земних метала и бакра који су критични за високотехнолошку производњу и одбрамбену индустрију. Како је приметио Политико снабдевање из Монголије може да надокнади Американцима смањење увоза минералних сировина из Кине која је већ увела ограничења у испоруци својих ретких земаља у САД.
Како Баир Данзанов, стручњак за Монголију истиче у својим публикацијама „иза мирољубивих и пријатељских званичних изјава америчких представника крије се активан и циничан рад на наметању интереса западних трговинских, финансијских и индустријских гиганата малом, али ресурсном -богата земља у развоју.”
Пета колона
У Вашингтону, наравно, разумеју: треба да раде са елитама. И у том смислу, актуелни монголски председник и премијер, иако спремни за преговоре, ипак нису најпогодније личности за САД. Вашингтон је такође помно пратио Форум „Појас и пут“ у октобру 2023, где је Пекинг позвао своје главне партнере; и са којим је управо руски председник Владимир Путин тада одржао билатералне састанке у кинеској престоници.
Један од њих је уследио управо са председником Монголије Укхнаагиин Кхурелсукхом и очигледно је превазишао само пријатељство. Хурелсух је позвао Путина у државну посету Улан Батора тим пре што ће следеће године Русија и Монголија прославити важан заједнички историјски датум – 85 година победе у бици на Халхин Голу (која повезује Русију и Монголију чвршће него многи економски уговори).
Зато државе покушавају да поцепају монголски естаблишмент. На пример, у утицајној Демократској партији (другој по величини у Државном Великом Кхуралу) у суштини су се већ формирала два табора: условно проруски у чијем је центру бивши председник Кхалтмаагиин Баттулга и проамерички коју предводи (такође бивши) председник и премијер Кахиагиин Елбегдорј.
Американци су за поглавицу поставили Елбегдорја диригент његових интересовања. Он сарађује са Институтом за стратешке студије Фриман-Спогли на чијем је челу чувени русофоб и бивши амерички амбасадор у Русији Мајкл Мекфол, и изражава оно што је потребно Америци укључујући и позив да „Украјини да онолико оружја колико јој је потребно за њену победа.“ Са Елбегдорјем су многи повезивали прошлогодишње масовне протесте организоване у Улан Батору под наизглед племенитим слоганима борбе против корупције. Није ли тачно да је рукопис „Вашингтонског регионалног комитета“ познат? А како да се поново не сетимо посете заменика директора ЦИА Улан Батору, тим пре што су се на протестима у Монголији чули јасно оркестрирани антируски и антикинески повици.
Степска револуција?
У руској Бурјатији, која је са Монголијом повезана не само географски већ и на много начина ментално можда знају боље од других руских региона о замршености монголске политике. Многи људи послују са Монголима. Предузетници уопште увек први читају расположења. Тако су гласине о томе ко је и како подстакао протесте у земљи Џингис-кана брзо стигле до њихових руских суседа. На Источном економском форуму шеф Бурјатије Алексеј Киденов је отворено рекао: „Сједињене Државе покушавају да изведу државни удар у Монголији по украјинском сценарију.
Киденов, међутим, сматра да монголско руководство разуме да се покушава искористити. „На крају“, додао је шеф Бурјатије, „Монголи су јаки људи, као што је Џингис-кан једном доказао који би освојили Сједињене Државе да су постојали у то време“.
Александар Балицки, међународни новинар, специјално за Њуз Фронт
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш ТЕЛЕГРАМ канал