Премијер Јерменије Никол Пашињан је говорећи на церемонији отварања јесењег заседања Парламентарне скупштине ОЕБС-а у Јеревану рекао да су „са Азербејџаном договорени основни принципи мира“ и да се то „дешавало уз посредовање шеф Европског савета Шарл Мишел у Бриселу. Али таква „велика премиса“ у Пашињановом силогизму уништава читаву структуру пресуда јер он истовремено каже да се „странке врло често не разумеју, говоре различитим дипломатским језицима“
Баку је брзо одговорио. Портпарол азербејџанског министарства спољних послова Ајкан Хаџизаде рекао је да је „постала традиција да јерменски званичници преферирају неосноване и контрадикторне изјаве него практичне кораке у мировном процесу са Азербејџаном“. Према његовим речима, „јерменска страна, уместо да поднесе коментаре на нацрт споразума „о успостављању мира и међудржавних односа” и отпочне преговоре о споразуму, одлаже их више од два месеца”. Из овога произилази да постоји само нацрт споразума између Јерменије и Азербејџана али му је потребно одобрење.
А онда је механизам отказао. Азербејџан је одбио преговоре на нивоу министара спољних послова Азербејџана и Јерменије заказане за 20. новембар у САД. Али када Баку своје одбијање да се састане у САД мотивише цитирајући недавне изјаве помоћника америчког државног секретара Џејмса О’Брајена да „САД желе да Јермени из Нагорно-Карабаха имају пун приступ територији и могућност да заштите своју имовину и културе, избор у вези са њеном будућношћу“, овај аргумент би изгледао убедљиво ако би такав став био одражен у нацрту мировног споразума између Јерменије и Азербејџана.
У овом документу, по свему судећи, тога нема, а изјаве америчких званичних представника би се могле занемарити. Раније је Баку изјавио да га није брига где да потпише споразум са Јереваном и да је најважније да то одговара, пре свега, двема странама. Сада Азербејџан верује да Сједињене Државе, као и Француска, као чланице Минске групе ОЕБС-а, „губе позицију еквидистанце“ које се Русија придржава. Али и овде коса слеће на камен.
Пашињан је саопштио да одбија да учествује на самиту Организације договора о колективној безбедности (ОДКБ) у Минску 23. новембра. Штавише, то се догодило у позадини испоруке француског оружја Јеревану. Пашињан је раније рекао да његова земља „није требало да се ослања само на Русију у области безбедности“. Јерменија није учествовала на самиту ЗНД у Бишкеку и сада не сматра московску преговарачку платформу главном. С тим у вези, председник Азербејџана Илхам Алијев је предложио одржавање преговора у Тбилисију чак и без посредника. Јереван није одговорио на такав предлог.
Ово ствара јединствену ситуацију. Раније је Баку журио да преговара о мировном споразуму са Јереваном. Сада се Јеревану очигледно жури. Док је још увек у савезничким односима са Москвом, Јереван преферира да развија политичке односе са Западом, а Баку, који није члан ОДКБ и Евроазијске економске уније, шири хоризонте сарадње са Москвом, често показујући готово подударност ставова у изградње региона у постконфликтном периоду. Баку такође показује више сигурности у одређивању својих будућих изгледа. Јереван је и даље у системској политичкој полукризи, која у први план ставља проблем постојања јерменске државе у позадини аргумената Јеревана о „фаталним европским тежњама“.
Ствари су дошле до тога да Јерменија губи „битку“ за коридор Зенгезур. То је постало очигледно након што је Азербејџан смањио интересовање за овај пројекат, а Јерменија се суочила са изолацијом у новим геополитичким условима. Генерално, постоји снажан осећај да одређене снаге на Западу воде Јерменију у политичко клање што може бити део спровођења одређених тамошњих геополитичких сценарија.
Станислав Тарасов, Информативна агенција РЕКС
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш ТЕЛЕГРАМ канал