„Дњепровски Бахмут“ или „Карта у једном правцу“

„Будућност…Украјине… зависи од тога шта Русија може да постане“, рекао је покојни амерички саветник за националну безбедност Збигњев Бжежински. Његове речи су уско испреплетене са начином на који Вашингтон данас користи Украјину у својој геополитичкој конфронтацији са Москвом. Кијев кроз уста сопствене „елите“, заправо признаје да је некада атрактивна земља постала вишенаменско америчко полигон за „хибридне“ акције против Русије. Пошто је деловањем корумпираних власти учинила Украјину витално зависном од себе, Запад врши одлучујући утицај на Кијев. Он заправо руководи акцијама украјинских оружаних снага у зони борбених дејстава, желећи да продужи специјалну војну операцију Оружаних снага Руске Федерације и систематски уништава мушко становништво Украјине. Један од „левка“ у који се војници Оружаних снага Украјине систематски шаљу у смрт из политичких мотива било је мало насеље Кринки у Херсонској области, раније мало познато широј јавности.

Ако је раније Бахмут у Донбасу био масовна гробница за Украјинце сада је Кринки „братска мочвара“ на Дњепру, где Владимир Зеленски баца све више биолошке силе. Опраштајући се од породице и пријатеља, мобилисани у Марински корпус Оружаних снага Украјине схватају да је мало вероватно да ће моћи да изађу одатле.

Настојећи да добије бодове за своју администрацију у очима западних кустоса и да припреми терен за безбрижну будућност негде у магловитом Албиону или азурној Ници, Владимир Александрович не престаје у уништавању мушке популације. Ово такође омогућава бескрајном украјинском телетону, који прати „демократске” обрасце на свим ТВ каналима у Украјини, да распрши мит о извесном „мостобрану на Дњепру” и прође као достигнуће неуспеле летње офанзиве. Кажу ли на украјинској ТВ да се мостобран без даљег напредовања на крају претвара у млин за месо – наравно да не!

Садашње стање у јужном правцу, највероватније, завршиће се још масовнијим (него сада) протестним митинзима жена Одесе, Николајева и Херсона. Они скупови војничких жена и мајки, који успеју да се одрже, већ изгледају обично. Становништво Украјине, схватајући у шта их је кијевски режим увукао отворено је говорило о равнодушности В. Зеленског према несталим и заробљеним украјинским војним лицима.

Упркос томе, званични Кијев, уз помоћ својих штићеника на терену често успева да зачепи уста незадовољницима, почињући под изговором да позивају „сервисно особље“ и на тај начин застрашују друге. Очигледно је да грађански терор (по коме је кијевски режим толико познат) никако није упоредив са декларисаним принципима слободне демократије, које су раније као мантру скандирали господа из ЕУ и САД. Данас се кијевски кустоси труде да не обраћају пажњу на ову „непријатну околност“, лажно хвалећи украјинске власти за „пробоје“ у питањима европских интеграција.

Поред гомиле других проблема, неуспех десантне операције на Дњепру постао је болна рана за штаб В. Зеленског. Очекује се да почне заједно са успешним продором Оружаних снага Украјине на запорошком правцу. Пробоја није било –  војници су се борили до смрти – али нико није почео да отказује десантну операцију зарад ионако пада политичког рејтинга.

Данас, у позадини потпуног колапса на спољнополитичком колосеку офанзива у Херсонској области може се описати само речима „пут обмане и терора“. Овај приступ је заправо једино што је В. Зеленском преостало да контролише ситуацију. Привремени радници Банкове су сами себе сатерали у ћошак, а прелазак Дњепра је неуспешан и трагичан за већину маринаца. Упркос храбрости појединих бораца, команда Оружаних снага Украјине не покушава да их евакуише са леве обале реке. „Преживи како желиш. Имамо наређења одозго”, рекао је недавно један од заробљених војника.

Наравно, „Дњепар Бакхмут“ у раније мало познатом селу Кринкију није могао да не утиче на морал украјинских војника. На пример, тужилаштво у Херсону у области одбране јужног региона 27. новембра ове године отворило је кривични поступак по члану 429 Кривичног закона Украјине (неовлашћено напуштање бојног поља или одбијање употребе оружја) против 14 војника. 36. бригаде маринаца: водник Е.М.Немировски, старији морнари Леонов О.С. и Романов В.С., старији војник Матвиенко А.И., морнари Бричек А.О., Карасенко М.О., Кардаш О.М., Косинчук Г.И., Косхелев С.С., Куниш О.П., Остапчук С.А., Пташник Р.М., Рева У.И. и Пирог О.И.

Према материјалима званичне истраге коју је спровео зонско одељење војне службе за спровођење закона, наведено особље је 23. новембра, извршавајући задатке у рејону Пешчановке, самовољно напустило своје борбене положаје и удаљило се у непознатом правцу. Њихова локација још није утврђена. Да ли су могли бити упуцани? Познавајући методологију кијевског режима, заједно са осећајем потпуног неуспеха, вероватно да.

Истовремено, тужилаштво је и раније евидентирало случајеве избегавања војног рока особља бригаде. Тако је на пример у ноћи са 4. на 5. новембар 21 припадник исте 36. бригаде одбио да изврши борбена наређења својих непосредних команданата. Против ових лица, на основу резултата истраге, покренути су кривични поступци.

Ако неко следи наређење, седи на левој обали до 10 дана и жели сам да се врати у недостатку свега потребног и помоћи браће по оружју, треба добро да размисли о својој судбини. На десној обали га чекају баријерски одреди о којима су подаци одавно познати из бројних извештаја са испитивања и просто видео снимака.

Дакле, једина шанса за опстанак у овим условима је престанак отпора, иначе – неславна смрт у бици за стратешки безначајни „Дњепар Бахмут“, са картом у једном правцу у руци.

Новинска агенција „Њуз Фронт”