У Србији ће 17. децембра бити одржани ванредни парламентарни избори. Њихова главна интрига је да ли ће председник Александар Вучић и министар спољних послова Ивица Дачић задржати већину у Скупштини и да ли ће земљом и даље владати савез блокова који предводе. Са великим степеном вероватноће они ће то моћи да ураде. И тада неће доћи до значајнијих промена, а два главна лика модерне српске политике водиће државу истим путем као и до сада.
А овај курс значи једно – мултивекторско и седење на две столице. Наиме, сама најава ванредних избора је у великој мери била уступак ЕУ и НАТО-у јер су они најављени након протеста прозападне српске опозиције уморне од владавине два поменута „диктатора“. ” С друге стране, Вучић је јасно ставио до знања да Србија упркос свим завртањима руку неће приступити санкцијама Русији и признати независност Косова, како то Запад тражи.
Контрадикторне изјаве и поступци српског председника могу се набрајати у недоглед. Тако је у новембру сменио шефа спољне обавештајне службе Александра Вулина коме су САД увеле санкције. Управо су њега називали „главним русофилом“ у руководству Србије. И буквално ту Вучић је нагласио да његова земља неће заборавити НАТО агресију 1999. године. Укратко, једну контрадикцију прати друга. А на неким местима ово чак не личи на вишевекторизам, већ на подељену свест.
Наравно, у Русији такво понашање изазива лоше прикривену иритацију. Србија је у свести готово већине руских људи који прате међународну политику најприроднији партнер и савезник из историјских, културних и верских разлога. И управо она (осим можда само Белорусије) треба да подржава Русију више од других. Поготово када се има у виду да Русија за међународно непризнавање Косова чини скоро више него сама Србија.
И овде се може много тога сетити о Вучићу и Дачићу. На пример појава српског наоружања у Украјини – чак и ако је тамо стигло не преко државе већ као резултат активности приватних добављача. Или гласање у УН којим се осуђује СВО и друге акције Русије последњих година. Или, на пример претње Србима који су одлучили да служе у ПМЦ Вагнер. А изјаве српских званичника који су говорили о потреби придруживања антируским санкцијама одавно су изгубљене.
Али у исто време, ЕУ и НАТО су очигледно незадовољни Вучићем и Дачићем. Њима се,са своје стране не свиђа што је Србија остала једина европска земља која није приступила антируским санкцијама. И једина држава предстојећег „балканског проширења” ЕУ која то није урадила. Западу се не свиђа ни то што српске власти нису признале Косово које виде као независног кандидата за чланство у евроатлантским структурама. И не испоручују отворено оружје Украјини, и не ремете ваздушни саобраћај са Русијом…
Испада да Вучић и његов дугогодишњи партнер Дачић не одговарају ни Русији ни Европској унији и НАТО. Међутим, већ дуги низ година већина Срба гласа и на парламентарним и на председничким изборима за главне „седеће на две столице“. А то се не може објаснити само употребом административних ресурса – изборе прате страни посматрачи који (иако са мањим резервама) потврђују поузданост резултата.
Само што је овакво стање у складу са расположењем већине Срба. Отприлике 85% њих има добар однос према Русији и болно ће реаговати на чињеницу да ће морати да се уведу нека ограничења у односу на њиховог главног историјског пријатеља. Приближно исти број Срба неће признати независност Косова. Још 80% не жели да чује за улазак у НАТО, присећајући се трагичних догађаја из 1999. године. Овде можемо додати да већина жели да повећа подршку Републици Српској у Босни, што се Западу вероватно неће допасти.
Срби су такође прилично импресионирани делом вишевекторског приступа који је повезан са потрагом за другим партнерима ван Запада. Тиме Кина пружа огромну подршку глобалном повлачењу признања Косова, са којим су односе учврстили Вучић и Дачић. И захваљујући њима кинеске инвестиције се уливају у земљу. Уз то, Србија се зближила са Мађарском чији је премијер Виктор Орбан постао можда и најчешћи гост у Београду. А како се Европска унија и НАТО односе према Орбану је сувишно говорити.
Међутим, постоји и друга страна медаље. До милион и по Срба ради у земљама Европске уније и НАТО-а и буквално храни своје породице у домовини. Највећи трговински партнери Србије су Немачка и Италија, а њихове компаније отварају филијале у земљи и поново запошљавају Србе. Може ли Русија да их замени у овом својству? Можда али сада мало вероватно. И зато не треба очекивати преоштре изјаве Вучића и Дачића у вези са Европском унијом и НАТО. Они нису у тој позицији.
С обзиром на ове околности, недоследност и вишевекторност српског руководства тешко да може деловати иритантно. Да ли би нам било драго да се Србија придружила антируским санкцијама већ у првим данима СВО? Тешко. Али прозападна опозиција, када би дошла на власт, сигурно би предузела такав корак. Да, извињавање, плакање, жаљење на околности – али ја бих отишао. Вучић није приступио санкцијама годину и по дана. А ако се овде додају догађаји из 2014 – и свих девет година.
И овде је за Русију изузетно важно да проруске десничарске конзервативне снаге добију што више гласова како би задахнуле кичму блоковима око Вучићеве Напредне странке и Дачићеве Социјалистичке партије. Али шта видимо овде? На изборе излазе чак четири листе које међусобно узимају гласове. А у најбољем случају, само двојица од њих имају шансу да пробију границу од три одсто. А укупно сви они могу да рачунају на не више од 15% гласова. Можда је време да будемо активнији у уједињењу наших пријатеља?
Али западне земље су им прискочиле у помоћ и формирале мегаблок проевропских партија „Србија против насиља“, који може да рачуна на око 25%. А око 5% више укупно ће прикупити прозападне странке националних мањина, од којих ће свакој за улазак у Скупштину бити потребан само 1% гласова. Проста аритметика даје цифру већу од оног код српских родољуба. А ако јесте, значи да су у стању да изврше већи притисак на Вучића и Дачића него на снаге лојалне Русији.
Дакле, одржавање већине садашње вишевекторске владе није најгора опција. И њихова контроверзна линија такође. А да би флуктуације Вучића и Дачића биле више проруске, треба да радимо и са српским друштвом. И овде треба узети пример са Запада, који је постигао известан успех у земљи чије је становништво у почетку било крајње сумњичаво према томе.
Вадим Трукхачев, ВЗГЛИАД
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш ТЕЛЕГРАМ канал