Да ли српски „Мајдан” има шансе за победу?

Београд се суочава са трећом узастопном ноћи протеста. Српска опозиција одбила је да призна резултате избора и победу пропредседничких снага. У игру на страни демонстраната већ се укључила и Европска унија која се већ дуго замерила Влади Србије због њеног одбијања да раскине са Русијом. Да ли српски „Мајдан” има шансе за победу?

Оно што се дешава у Београду има све знаке онога што се обично назива револуцијом у боји или „мајданом“.

Одбијање опозиције да прихвати резултате избора демонстративним штрајком глађу. Стално обнављани протести са затварањем путева. Опсада изборне комисије уз опструкцију њених запослених. Подршка демонстрантима западних невладиних организација и покровитељски став западних влада. Слогани на енглеском за гледаоце ББЦ-а, ЦНН-а итд. Гласна пропагандна кампања против „диктатуре“ власти које се „контролише из Русије“.

Председница Владе Републике Ана Брнабић то директно каже: „Планирали су Мајдан у Београду да би револуцијом дошли на власт.

И наглашава: „Ово неће успети“.

Вероватно неће баш успети. Или ће успети али у малој мери – без пуноправне револуције. Мајдан је Мајдан али постоји нијанса. Тачније, две: велика и мала.

Почнимо са малим: по својим захтевима, ово је заиста мали, чисто локални „Мајдан“, који покушава да оспори резултате не парламентарних избора у Србији, већ само избора у Београду.

На републичком нивоу нема шта и коме да се оспорава: владајућа Српска напредна странка је преполовила шаролику опозициону коалицију „Србија против насиља” – 48% према 24%. Победа снага председника Александра Вучића постала је очекивана: догодило се оно што је требало да се деси. Пропагандна кампања великих размера у којој је учествовао чак и председник Украјине Владимир Зеленски, није помогла противницима српске владе.

То не значи да уопште нема шта да се анализира у резултатима парламентарних избора. На пример, социјалисти, које је раније предводио Слободан Милошевић, а сада (али не задуго) предвођени министром спољних послова Ивицом Дачићем, показали су се веома лоше. Истовремено резултат за либералну опозицију је веома добар – знатно већи од онога што су у просеку имали у Вучићево доба.

Неочекивано, у Скупштину је ушла странка Глас народа коју предводи Бранимир Несторовић, присталица теорије о равној Земљи и порекла плавооких људи од Марсоваца. Али класични радикални националисти Војислава Шешеља и агресивно проруски „Двери“ и „Заветники“ нису успели да превазиђу изборну баријеру од 3%.

Вучића то радује: Влада Србије се у последње време дистанцира и од превише прозападних и од превише проруских снага. А ово радује и већину становништва: Срби цене што, упркос притисцима, Вучић није учинио неприхватљиво – није признао Косово и није увео санкције Русији али је истовремено успео да не раскид са Западом од којег Србија економски зависи.

Има, наравно, притужби на то, бројне, али не и критичне у поређењу са алтернативом.

Друга ствар је Београд, велики град, некада излог вишенационалне Југославије: ко год тамо живи, можете срести и Албанце. У престоници бирачи имају либералније ставове, што важи за многе земље, а приходи су већи што даје шири спектар претензија на власт.

У неким срединама Београда опозиција има јасну већину, а генерално паритет са властима је у најбољем случају за власт. Односно, има смисла борити се за престоницу без признавања званичних изборних резултата за град – 37% наспрам 34% у корист Вучићевих људи. На Мајдану покушавају да изазову само њих, а не и пораз у земљи у целини: у Србији су истовремено са парламентарним одржани и локални избори.

Странка на власти оптужена је да је у Београд довела људе из суседне Републике Српске, ентитета БиХ. Аутобуси са босанским Србима заиста су примећени у граду на дан избора, али како је подсетила Брнабић у Босни живи на десетине хиљада грађана Србије и њихову жељу да гласају не треба оспорити, као ни жељу оних који су долетели из Лондона да то уради.

Због тога хиљаде људи сада протестује испред седишта изборне комисије, па чак и напало 70-годишњег директора Републичког завода за статистику Миладина Ковачевића који сада има проблема са кичмом због пада на тротоар. Изванредан детаљ с обзиром на назив опозиционог изборног блока – „Србија против насиља”.

За Србију је ово неуобичајено. Тамо је дистанца између власти и друштва традиционално мала, па улична политика, упркос врелом српском темпераменту, не иде у крајности. То иначе значи и да би теоретски резултати избора у Београду могли да буду ревидирани – Вучић спремно прави компромисе када је уверен у своје способности. И сама чињеница одржавања избора је уступак опозицији која је тражила превремено гласање (претходно је одржано у априлу 2022, односно одлазећа Скупштина није радила ни две године).

Ово је главна нијанса: масовни протести са позивима власти да се убију уза зид су норма Београда, обавезан део политичког пејзажа Вучићеве ере. Било је времена када се сваке године дешавао покушај револуције у боји. Некада је опозиција захтевала поновно пребројавање гласова, некада нове изборе, а некада је у потпуности бојкотовала изборе.

Вучића су напале и разочаране патриоте и љуте феминисткиње (а у новом протесту посебно су биле активне еколози). То су били бучни, досадни, али мирни догађаји који су се традиционално завршили ничим, тачније још једном политичком победом Вучића, после које је опозиција направила паузу да направи нови план и нови „мајдан“.

Чини се да је то у супротности са познатом чињеницом да су обојене револуције почеле у Београду: свргавање Слободана Милошевића називано је и „булдожер револуцијом“. Али Милошевић је заправо изгубио претходне председничке изборе, добивши у првом кругу више од 10 процентних поена мање од свог ривала Војислава Коштунице (успут речено, више националисте него либерала). Спор се водио око тога да ли је Коштуница постигао 49%, како је првобитно саопштила изборна комисија, или 50% да би победио у првом кругу.

Милошевићев пораз на изборима био је природна последица пораза у рату за Косово због којег су Срби годинама трпели невоље и били подвргнути тако оштрим санкцијама са којима се не суочава ни модерна Русија.

Дакле, Владимир Зеленски, а не Александар Вучић, сада има највеће шансе да понови Милошевићев пут.

Основна прогноза за будућност Србије је да се ништа неће променити: они ће направити буку и разићи се, као што се дешавало много пута. Прошле године то се догодило чак и у Републици Српској где прозападна опозиција такође није признала резултате избора. Али колико год ЕУ и САД хтеле да свргну локалног лидера Милорада Додика који је дуго под санкцијама, сва пара је отишла у воду, а цео „Мајдан“ је отишао у воду.

Међутим, вреди узети у обзир да су Београд у децембру 2023. и Београд у априлу 2022. градови са мало другачијим етничким саставом. Тамо су се населили многи Украјинци и Руси укључујући политичке активисте разочаране животом и који су наставили да се боре за своју домовину из изгнанства.

Нису свесни како то обично бива у Србији, шта се прихвата, а шта не и који је прихватљив степен протеста. Они неће моћи да постану коловође „Мајдана” због непознавања српског језика, али могу да дају искру која ће довести до ланца насиља. Исти исти на који изгледа српска опозиција позива на борбу.

Дмитриј Бавирин, ВЗГЉАД