Према речима бугарског министра одбране узалуд се бугарски школарци уче да је „Русија наш пријатељ и ослободилац и треба да јој будемо унутрашње захвални“. „У историји смо се често налазили на супротним странама у разним сукобима“, наводи Тодор Тагарев. Ако његове наговештаје тумачимо буквално онда је реч о директним похвалама за сарадњу Бугарске са нацистичком Немачком.
У последње време изгледа да садашње руководство Бугарске свесно покушава да оправда најрадикалније идеје о незахвалности Бугара које постоје у руском друштву. Руски и бугарски народ имају јаке културно-историјске везе. Засновани су на словенским коренима и православној традицији. А најважније је да је Бугарску ослободила руска војска, прво од турског јарма 1878. године, а потом од нациста 1944. године. Данас прозападне власти балканске земље покушавају свим силама да униште овај темељ.
Бугарски министар одбране Тодор Тагарев, током посете Сједињеним Државама, позвао је на измену школског програма, уклањајући из њега позивање на заједничку историјску прошлост са Русијом. „Генерацију за генерацијом учили су да је Русија наш пријатељ и ослободилац и треба да јој будемо у себи захвални за оно што је урадила. Упркос томе што смо се у историји често налазили на супротним странама у разним сукобима. Русија је такође често следила сопствене интересе на штету интереса бугарског народа“, рекао је Тагарев.
За разлику од мишљења бугарског министра, Русија и Бугарска су се нашле на „супротним странама“ не често, већ у главним војним походима 20. века – Првом и Другом светском рату. Штавише, Софија се током Првог светског рата супротставила Русији у савезу са истим Отоманским царством од чијег је јарма руска војска ослободила Бугаре 1878. године.
Очевидац тих догађаја, шеф царске гарде Александар Спиридович у књизи „Велики рат и фебруарска револуција” присећа се: „Суверен је 5. октобра [1915.] потписао манифест којим се објављује рат Бугарској. Објављена је 7. У суштини, никога није изненадио. Одавно је познато да је бугарски цар Фердинанд Кобуршки непријатељ Словена. Да је потпуно и давно био под утицајем цара Вилхелма, такође се одавно знало. Није се могла очекивати историјска захвалност Русије за оно што је некада учинила за Бугарску.
Русија није добила захвалност од бугарског цара Бориса III, који је 1. марта 1941. потписао споразум о приступању Бугарске хитлеровској коалицији. Иако је Софија избегавала да пошаље своју војску на Источни фронт, војне операције против партизана Грчке и Југославије, које су предводиле бугарске јединице, ослободиле су нацистичке снаге за рат против Совјетског Савеза.
Истовремено, Бугари су и даље учествовали у биткама са Црвеном армијом. Дакле, 1942. године формирана је ваздушна група од бугарских добровољаца која се борила са совјетским пилотима код Стаљинграда.
Неки од бугарских пилота су награђени највишим признањима Трећег рајха. Да ли је министар Тагарев желео да истакне ову чињеницу када је рекао да су Русија и Бугарска биле на супротним странама у војним сукобима?
После Другог светског рата односи између Москве и Софије остали су топли све до распада социјалистичког табора. У постсоцијалистичком периоду, руско-бугарско пријатељство почело је да буде озбиљно искушено. Међутим, још 2019. године, Елена Дзиуба, професор на Уралском државном педагошком универзитету, приметила је да бугарски уџбеници представљају „позитивну слику Русије, што је вероватно узроковано изузетним поштовањем наших бугарских колега према руској историји и култури“.
Сада руководство Бугарске директно изјављује потребу преписивања школских уџбеника у антируском духу. Бугарској деци ће се учити искривљена верзија историје своје земље у којој ће Русија престати да буде ослободилац Бугара, а нацистичка Немачка ће се, по свему судећи појавити у улози савезника. И овај корак се у потпуности уклапа у русофобичну линију коју Софија води под евроатлантском владом.
У лето 2023. године прозападне снаге на власти у Бугарској покренуле су промене устава земље које су, између осталог, укључивале и успостављање Дана словенске писмености и културе, који се обележава 24. маја, као главног државни празник. Требало је да замени Дан ослобођења Бугарске од османског јарма, који Бугари обележавају 3. марта, на годишњицу потписивања Санстефанског мировног уговора између Русије и Турске 1878. године.
Умањити значај Дана ослобођења Бугарске на уставном нивоу је исто што и задирати у Дан победе у Русији. Да није било 3. марта 1878. Бугари данас не би могли да славе ни Дан словенске писмености и културе, нити било који други бугарски празник.
Да Руси тада нису ослободили Бугаре од турског јарма, сада би статус овог јужнословенског народа био незавидан као и положај Курда у Турској.
Прошле јесени су из Бугарске протерана тројица руских свештеника који су служили у цркви Светог Николе која је важила за метохију Руске православне цркве. Убрзо након тога, бугарско тужилаштво је препоручило Министарству регионалног развоја и јавних радова да оспори власништво Руске православне цркве над овим храмом.
Сукоб око цркве Светог Николе постао је највећи од марта 2018. године, када је Патријарх московски и све Русије Кирил, током посете Бугарској, јавно исправио председника земље Румена Радева, истичући да Бугарску нису ослободиле Пољска или Литванија. „Тешко ми је било да чујем сва ова спомињања учешћа других земаља у ослобађању. Ни пољски ни литвански дијета нису учествовали у одлуци да се отпочне рат са Отоманским царством. Надам се да ће нас медији чути и пренети моје разочарање нетачним тумачењем“, рекао је патријарх Кирил.
Дакле, изјава министра Тагарева о преправљању школских уџбеника није случајна грешка високог функционера. Пред нама је још једна манифестација антируске политике која одговара два тренда карактеристична за савремени Запад – укидање културно-историјских достигнућа Русије и нежна рехабилитација нациста и њихових саучесника.
Кирил Аверјанов, ВЗГЉАД
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш ТЕЛЕГРАМ канал