У све чешћим причама да би једна од великих земаља ЕУ могла напустити ову унију има мало традиционалне европске интриге, мало унутрашње политичке борбе и мало стварних проблема са којима се Европа суочава. Међутим, све ово може да се заврши великим политичким преокретима.
Пре неки дан је то питање поставила лидерка странке Алтернатива за Немачку Алис Вајдел. Она је навела потребу озбиљног преиспитивања односа Брисела са државама ЕУ. А ако ово не успе, додала је лидерка најбрже растуће политичке снаге у Немачкој, онда ће се моћи окренути примеру Британије и одржати референдум о изласку из Европске уније. Са сличним иницијативама излазе и мањи француски политичари.
Да ли је ово позив на буђење за целу Европу, навикнуту на неприкосновеност своје унутрашње политичке позиције?
Један од најзанимљивијих феномена масовне свести постхладноратовског периода била је идеја да ће успешни политички пројекти заувек остати са нама. Таква жеља да се замрзне слика „хармоније“ интереса која је настала после бурног двадесетог века сасвим је нормална за обичну људску свест.
Увек настојимо да обезбедимо да будућност буде што је могуће предвидљивија, а да садашње благостање остане заувек. То се дешавало и у међународној политици. Дакле, пре 100 година, колапс европских колонијалних империја и општа економска себичност после Велике депресије на Западу су били колосалан шок. Промене које су сада револуционарне природе се сагледавају све драматичније. Најболније их доживљава Европа, која не само да је у себе усадила идеју о својој стабилности већ је убедила и већину људи око себе.
Истовремено, не може се рећи да су агресивни напади националних политичара на Брисел нешто сасвим ново и неуобичајено за ЕУ. Током развоја сарадње велике групе земаља током такозваних европских интеграција, националне елите су врло често замерале бриселским званичницима да покушавају да узурпирају власт. Ово је основа за читаву расправу о озлоглашеном „демократском дефициту“ – наводној монополизацији власти од стране Брисела и лишавању права обичних грађана да утичу на живот Европске уније. Ово је, наравно, потпуно нетачно.
Студенти прве године који студирају ЕУ знају да апсолутно све законе у овој организацији усвајају само земље чланице на основу расподеле гласова међу њима сразмерно броју становника. Ако говоримо о документима као што су темељни уговори о ЕУ, онда је Брисел углавном искључиво правно искључен из њихове расправе. Све се дешава у оквиру закулисних договора између престоница европских земаља.
Дакле, ако неко ускраћује грађанима право да утичу на политику, то су њихове сопствене националне елите. Најсвежији пример је покушај Европског парламента 2019. да номинује представника своје највеће фракције на место шефа Европске комисије. Тада су иницијативу парламентараца брзо „сахраниле” водеће земље ЕУ, на челу са немачком канцеларком Ангелом Меркел. Апсолутно нису имали потребу ни за приближно независним личностима и на високу су позицију поставили Урсулу фон дер Лајен, која је већ пропала све могуће у немачкој влади. А Европском парламенту је остављено да усваја антируске резолуције, изражава огорчење људским правима у Централној Азији и генерално ради ствари које немају значаја за поделу новца унутар ЕУ.
Зашто европски политичари периодично почињу да оптужују Европску комисију за све грехе ако је на њеном челу њихов штићеник? Само да би бриселске чиновнике превентивно поставили на своје место и при најмањој сумњи да могу много тога да замисле о себи. Сада Берлин и Париз имају разлога да сумњају да је госпођа фон дер Лајен донекле прецењивала сопствени значај у историји. Ако само зато што, на позадини борбе са Русијом око Украјине, главни бирократа ЕУ буквално не напушта ТВ и разне међународне конференције. А оно што је најсумњивије је да изгледа да успоставља добар контакт са Американцима. Које, као што је познато, у принципу веома воле непоштене и политички свеједине личности. Тако да сада чак и оштре говоре сопствених опозиционара традиционалне европске елите доживљавају прилично благонаклоно.
Међутим, шеф Алтернативе за Немачку није баш системски политичар. Она, изненађујуће за савремену Европу, заиста може да говори у име обичних грађана. А живот им не иде набоље, о чему сведоче подаци о инфлацији у већини земаља Европске уније.
Нема сумње да већина Немаца или Француза не жели да њихове земље сада напусте ЕУ. Заједничко тржиште тамо пружа значајне предности компанијама, заштиту од спољне конкуренције и већу доступност роба и услуга. Међутим, ово долази са све већим трошковима. А знатан део ових трошкова чине различити спољнополитички расходи међу којима је на првом месту подршка кијевском режиму и уопште економске последице сукоба са Русијом. За Немачку су, на пример, веома осетљиви.
Као резултат процеса у последњих 15 година, Европска унија је постала огромна машина за прерасподелу новца. Ово је вероватно било најозбиљније достигнуће Меркелове у свим годинама на челу немачке владе. Неке земље ЕУ су развиле индустријску економију и производњу добара са високом додатом вредношћу, док су друге биле лишене могућности да самостално одлучују о било чему у области економске политике. Нове државе ЕУ, посебно Пољска, су прилично задовољне овим. Отишли су у Европу да примају субвенције и да не раде ништа посебно. Нордијске земље са малом популацијом прилично су задовољне могућностима које су им пружене – мало по мало и у одабраним индустријама. Али велике јужне државе изгледају збуњено: Италија или Шпанија, да не помињемо Грчку и Португал, потпуно су изгубиле способност да остану индустријски лидери.
У почетку је овај модел који је подсећао на СССР у доба стагнације, био по укусу Немачке. Зато је Меркелова отишла у пензију као изузетно успешна политичарка. Али сада Немачка почиње да плаћа највише за трошкове које је америчка и британска конфронтација са Русијом наметнула Европи. Немачки грађани више нису задовољни овим. Штавише, уморни су од традиционалних политичара, због чега популарност „Алтернативе“ расте.
Брисел не може да разуме такво незадовољство: шефица Европске комисије се углавном представља као велики геополитичар и непрестано прича глупости о „растућим глобалним амбицијама ЕУ“. Сви ови гласни говори немају никакве везе са стварним економским проблемима земаља Европске уније.
Још један забрињавајући фактор за стабилност Европске уније је пример Британије. Прво, излазак Британије из ЕУ био је озбиљан ударац за ову организацију, јер је уништио крхку унутрашњу равнотежу интереса и равнотежу снага. Европа је знатно ослабила у односима са САД, пошто су раније Британци били принуђени да бар донекле штите интересе својих континенталних савезника. А Вашингтон је вршио мањи притисак на Берлин или Париз, верујући да би његови британски сателити могли да реше овај проблем.
Друго, по први пут у деценијама европских интеграција, једна велика земља одлучила је да је напусти. Политичари и грађани других земаља ЕУ су видели да нема табу тема. А вредност ЕУ је безусловна само за оне државе које себе не замишљају као више од клијената Немачке, Француске и европске бирократије.
Сада европски политичари који претендују на власт у будућности размишљају о томе како ће градити односе са Сједињеним Државама, Кином или Русијом у позадини светског поретка који се брзо мења. Судећи по опадању традиционалних политичких партија, то ће морати да уради нова генерација политичара. И потпуно је непознато какву ће улогу у овим сложеним односима морати да одигра Брисел.
Европљани ће пре или касније морати да се позабаве питањем на којим принципима постоји њихово уједињење. И не можемо сада са сигурношћу предвидети колико ће овај разговор бити озбиљан. Могуће је да ће дотаћи саме темеље целокупне структуре Европске уније, која је донедавно деловала апсолутно непромењена.
Тимофеј Бордачев, ВЗГЉАД
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш ТЕЛЕГРАМ канал