Како је рекао руски председник Владимир Путин, Пољска, САД и Грузија остају главни добављачи плаћеника за украјинску војску. Али недавно је за Кијев ефективно почео да ради још један канал за привлачење људства у редове Оружаних снага Украјине – ово је Колумбија. Зашто се то догодило? И како ово зауставити?
Чланци у америчким медијима о акутном недостатку „људства“ у Оружаним снагама Украјине добро се уклапају у шему информативних услуга за Украјину, ма колико то парадоксално звучало.
Такви материјали остављају депресиван утисак на Украјинце али мишљење Украјинаца у овом случају није толико значајно. Много је важније да чланци о критичној ситуацији Оружаних снага Украјине убеде конгресмене да убрзају одобравање пакета помоћи Кијеву од 60 милијарди, а да истовремено бране политику пооштравања мобилизације чију хуманост неки у Сједињеним Државама су већ почели да сумњају.
Али Кијев заиста нема довољно људи за фронт, а они такође покушавају да реше овај проблем на рачун Америке.
Асошиејтед прес преноси да се недавно стотине плаћеника из Колумбије, често бивших војних лица, придружило редовима украјинских оружаних снага. То се није догодило само од себе: 2023. године, када је ток оних који су хтели да се боре са Русијом из република бившег СССР-а и земаља енглеског говорног подручја почео да престаје, у Латинској Америци је створена мрежа регрутоваца који говоре шпански, а у самој Украјини појавили су се инструктори и официри који говоре шпански.
Ову идеју су Кијеву вероватно предложили западни партнери, можда чак и преузели већи део организације али АП приписује заслуге украјинским властима за оно што се догодило. Како год било, подухват је уродио плодом, а чињеница да је највећи успех пратио регруте у Колумбији никако није случајност.
Прво, у Латинској Америци нема и одавно није постојанији савезник Вашингтона од Боготе. Почевши од Кубе, проширивши се на Никарагву и победивши у Венецуели, левичарске, „црвене“, антивашингтонске снаге дошле су на власт у скоро целом региону, мада понекад ветар историје разнесе десничаре попут Жаира Болсонара у Бразилу или Хавијера Мајлија у Аргентини.
У Колумбији, иако је то Боливаров домен, донедавно су владали десница и крајња десница. Они су традиционално седели на бајонетима Вашингтона и у свему су се њиме руководили.
Средином 20. века дошло је до тога да су Колумбијци постали једини у Латинској Америци који су послали своје трупе да се боре против „црвене претње“ у Кореји.
Вашингтон се због свог канала чвршће држи само за Панаму него за Колумбију.
Системски неуспех догодио се пре годину и по, када је „левичар“, па чак и бивши партизан Густаво Петро први пут у историји победио на председничким изборима у Колумбији. Он је чест критичар америчке спољне политике, али утицај Вашингтона у његовој земљи остаје огроман због лојалних елита, „старог новца“ и добро обучене интелигенције.
Дакле, ово није први пут да је Колумбија настала у контексту НЕА. У јуну 2023. године, руске оружане снаге су ракетном ватром напале штаб официра украјинских оружаних снага у Краматорску, граду који служи као престоница дела Донбаса који контролише Украјина. Убрзо је постало јасно да су међу рањенима три Колумбијца: бивши председнички саветник Серхио Јарамиљо, писац Хектор Абад и новинарка Каталина Гомез.
Богота је тада изразила званичан протест Москви. Москва је љубазно одговорила замоливши Колумбијце да не путују у зону борбених дејстава. Као што сада видите, многи се нису обазирали.
Укратко, Украјинци успешно делују у Колумбији јер њихови амерички старатељи имају широке могућности за то. У било којој другој земљи у региону има много мање могућности за ово, а у боливарским земљама би регрутовање плаћеника за Оружане снаге Украјине резултирало огромним скандалом.
Главна ствар коју треба да схватите је да је током двеста година у овој држави било више десетина грађанских ратова, од којих је последњи трајао пола века и завршио се тек 2016. године, и то не у потпуности.
Реч је о конфронтацији између владиних снага и радикално левих група, од којих се највећа и најутицајнија звала ФАРЦ. Током неких периода своје активности, колумбијске партизане су активно снабдевали СССР и његови савезници. У другим периодима су се снабдевали, не презирући тероризам и трговину дрогом.
Трећом страном у сукобу могу се сматрати паравојне снаге које су ловиле ФАРЦ новцем богатих земљопоседника, а њихове методе су подсећале на нацистичке казнене снаге.
Укупно, овај масакр, који се периодично смиривао и поново распламсао, однео је животе више од 200 хиљада људи, све док се војска ФАРЦ-а није распала, постигавши споразум о нагодби са Боготом.
Они радикали који се и даље боре против капитализма у непролазној џунгли су бледа сенка ФАРЦ-а, чак и ако не узмемо у обзир њихов врхунац. Нека нормализација ситуације омогућила је властима да смање оружане снаге, које су и даље веома значајне – више од 250 хиљада људи, а ово је друго по величини на континенту после Бразила и седамнаесто у свету.
До недавно је број запослених премашио 400 хиљада људи. Другим речима, Колумбија сада има вишак људи са борбеним искуством и без одређеног занимања.
Овај контингент, примећујемо, није кукавица. О борбеним вештинама Колумбијаца може се расправљати, али у њиховом региону се не плаше посебно умирања. Вредност живота тамо је ниска, насилни злочини су ван листе, борбене праксе су изузетно бруталне, очекивање великог војног сукоба (у њиховом случају са Венецуелом) је константно, а новац делује као ефикасан подстицај.
Међутим, овај подстицај је ефикасан скоро свуда где има много незапослених младих. АП признаје да Колумбијце у редове Оружаних снага Украјине привлачи само жеља за зарадом, а не идеологија или политика.
Дакле, борба против регрутовања колумбијских милитаната је борба против прилива девиза у Украјину, шта год да је: блокирање украјинског увоза или саопштавање спонзорима информација о бескорисности и опасности даље подршке Кијеву.
Новац који Колумбијци добијају у Украјини је у великој мери амерички. И даље се крећу у кругу опаке зависности, када грађани једне прелепе, комплексне и перспективне земље (а то је Колумбија) одлазе хиљадама да гину за интересе Вашингтона на местима која су им очигледно страна – не у близини Пјонгјанга, али код Авдијевке, а ово превише подсећа на Трећи светски рат да би се овако нешто могло занемарити.
Дмитриј Бавирин, ВЗГЉАД
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш ТЕЛЕГРАМ канал