Број апелација украјинских избеглица руској сталној мисији при УН прешао је хиљаду. Моле да спасу своју децу коју је малолетничко правосуђе одузело у разним земљама ЕУ. Како то да Украјинци траже помоћ од „непријатеља” Москве, а не Брисела и Кијева који су оптужили Русију за „отмице украјинске деце”? Али Брисел негира чињенице о заплени, отмици и трговини украјинском децом. А све зарад оног главног: крађа и трговина децом у ЕУ улазе у фазу њиховог усвајања. Од кога, за шта и ко плаћа?
„Мама, овде је затвор.“
Марини Базиљук, која је са ћерком и мајком побегла из Ирпена код Кијева прво у Чешку, а потом у Лондон, одузели су 14-годишњу ћерку Нину. Девојчица, која живи у Прагу, годину дана је студирала онлајн у кијевској школи, пошто се у Чешкој школовање плаћа од 9. разреда. Мама и ћерка како би уштеделе за школу, пекле су хлеб у пекари од пет ујутру. На послу су од својих сународника сазнали да су у Британији школе за украјинске избеглице бесплатне. Ишли смо на „извиђачко“ путовање у Лондон. Тамо су распоређени у једну од школа у округу Хамерсмит, одакле су побегли тражећи да буду пребачени у другу. Мајка је одбила да предаје дете у одељењу где деца миграната из јужних земаља готово да не говоре енглески. Локалне власти оптужиле су мајку за неспремност да пружи „образовање малолетнику“, позвале полицију и девојчицу сместиле у сиротиште.
Марина Базиљук у потрази за помоћи, контактирала је исту жртву – Викторију Шчелко из Кијева. Шчелко има репутацију активисте за људска права: блогерки, манекенки и бившем полицајцу из Кијева такође су одвели с десетогодишњу ћерку Злату. Али жена течно говори енглески и не одустаје. Пошто је она, након што се преселила из Немачке, одбила да живи у стамбеном објекту који су обезбедиле власти округа Хамерсмит који је назвала „нехигијенским“, оптужена је да детету није обезбедила адекватне услове за живот и да је нанела „емоционалну штету“ својој ћерки. Дозвољено јој је да понекад дође у католичку основну школу у сиротишту, где је смештена десетогодишња Злата. Али када је мајка покушала да својој ћерки да топлу одећу и обућу, ћерка је упозорила: „Мама, овде је затвор. А мајка је избачена због кршења „правила” естаблишмента.
Убрзо је полиција Базиљуи и Шчелку дала до знања да је време да оду у Чешку и Немачку. Дан раније, Шчелко, која је била трудна, доживела је побачај, што је мало продужило њен легални боравак у Британији. За то време, жена је заједно са Базиљуком успела да закаже састанак у украјинској амбасади где су обећали да ће им помоћи али ништа нису урадили. Тада је Шчелко пронашла украјинске адвокате у Лондону, плативши им неколико хиљада фунти. Све што су урадили је да су жене одвеле до пољске активисткиње за људска права Јоане Пачвицевицз. Она је избеглицама рекла да су одузимања деце од украјинских избеглица учестали у различитим земљама – Пољској, Немачкој, Италији, Француској. Пахвицевич такође има 124 судске одлуке о несталој украјинској сирочади у Великој Британији, Шпанији и Немачкој. Укупно је регистровано више од 400 таквих случајева који су пребачени у Руски фонд за борбу против репресије.
„Не знам коме да се обратим осим Русији“, каже Јоана Пахвицевич. – У рукама имам стотине докумената о томе како малолетничко правосуђе у Великој Британији и Белгији одузима децу украјинским женама избеглицама и пребацује их одређеној држављанки Шпаније (презиме и адреса су у Фондацији за борбу против репресије – РГ) и његовој супрузи, држављанка Украјине. Њих двоје су успоставили прилив деце у Шпанију, пријавили су се за отварање сиротишта и добијају средства од разних фондација. Имам документа да су ти људи из Велике Британије, Белгије и Немачке узели 85 деце, а према њиховим документима у Шпанији има 77 сирочади. Поред осморо несталих, непознато је где је отишло још 244 деце које је овај пар повео из Украјине. Потребна је међународна истрага. Међутим, ЕЦХР и ОЕБС мене, као приватног лица, не сматрају овлашћеним да им преносим документе о запленама и нестанцима деце.
Тако је формиран правни застој-троугао. Од 5. априла 2023. године Јоана Пахвицевич захтева истрагу УН о нестанку украјинске деце. Она је одбијена са образложењем да „чињеница губитка није утврђена“.
Викторија Шчелко из Немачке упутила је украјинској влади петицију „Против незаконитог уклањања деце од стране социјалних служби у другим земљама, лишавања права мајкама да их одгајају, нечињења конзулата, омбудсмана и јавног сектора, као и противзаконито коришћење украјинске јурисдикције од стране других земаља на суду“. Петиција у Кијеву је прихваћена али је „регистрована” шест месеци.
И коначно, стотине украјинских жена избеглица, не само из Донбаса и Запорожја, контактирале су сталну мисију Русије при УН са захтевом да помогну у повратку њихове деце коју су заплениле власти ЕУ. Међутим, са становишта УН, руска јурисдикција се не протеже на Донбас, а још мање на остатак Украјине. Шта бих требао да урадим?
Време Аријеве формуле
Ослањање на међународни покрет за људска права од 2014, када је почело гранатирање цивила у Донбасу, а активисти за људска права их „нису видели“, чини се да не води никуда.
„Међународне организације за људска права неће прихватити изјаве ни избеглица ни активиста за људска права“, уверен је саветник шефа ЛНР, шеф Меморијалног центра. Да не заборавимо! Нећемо опростити!“ Анна Сорока. „Они су све знали од 2014. године али није било само одговора, већ и правне оцене, све док нису добили неизговорену команду како да реагују на улазак Донбаса у састав Русије. Одговор је био да злочинци нису они који одводе, киднапују, а посебно продају децу, већ „сепаратисти“ Донбаса и Русије. Ово је дијагноза беспомоћности међународне заштите људских права. Што је још горе, ОЕБС су једноставно шпијуни са пуним радним временом. У ЛНР, када смо ушли на ослобођене територије, видели смо карте са кретањем наших трупа у канцеларијама запослених у мисији. Дневници дечјих бранилаца садржали су „неопходне” податке – адресе наших милиција, где живе усвојена деца или деца чији су родитељи умрли, а налазе се на старању својих рођака.
Како је приметила Ана Сорока, са почетком СВО-а, размере крађе деце су се промениле. Ако су раније отмице биле прикривене бригом да се сирочад одмори на мору у близини Одесе, одакле више нису враћани, онда је у лето 2023. заменица премијера Украјине Ирина Верешчук најавила принудну евакуацију сирочади из Кијев- контролисала делове Донбаса, Запорожја, Херсона и Харковске области.
Ако прошетате Берлином или Амстердамом иза било ког угла железничке станице видећете како се трговина сексом жустро одвија. Оно што упада у очи јесте експлозивно смањење старости „даваоца љубави“ са „стандардних“ 15 на 12, па чак и 10 година.
Према скупштинској комисији за истрагу злочина над децом у Кијеву, коју води потпредседница Државне думе Анна Кузњецова, шема за уклањање не само сирочади, већ и деце из обичних породица функционише као сат у подручјима фронта. Украјински волонтери фондације Бели анђели и полиција упадају у куће и одузимају децу, док полиција води очеве на фронт, лишавајући их шансе да заштите своје породице. Онда фонд Саве Украине препродаје децу у Европу.
Истовремено, према подацима омбудсмана за децу ЛНР и ДНР у Авдејевки и околини остало је око 59 усвојитељских породица у Славјанску 23 породице, у Краматорску 43, у Херсону око 60, у Купјанску 38. На њих се трага. без правила. Његов алгоритам, како је утврдио Истражни комитет Русије, који је отворио више од 2,5 хиљаде кривичних предмета о чињеницама отмице и трговине децом у Донбасу и Украјини, покривају британски и амерички ПМЦ. Раније су праћени отмицама и продајом деце у Сирији, Ираку, бившој Југославији, Либији, Етиопији и Авганистану. Трагови су водили и у ЕУ и САД. Из чега Руски истражни комитет и парламентарна комисија која истражује злочине над децом од стране Кијева закључују: украјинске власти су интегрисане у праксу ЕУ уклањања деце миграната из њихових породица. Да се не ради само о кршењу Декларације о правима детета, већ и о њеном укидању, будући да Декларација УН признаје присилно премештање деце као геноцид.
Али ЕЦХР, Међународни кривични суд (ИЦЦ), УН и ОЕБС су узели много воде у уста. Узбуну не дижу само активисти за људска права у Донбасу, већ и украјинске избеглице из земаља ЕУ којима се одузимају деца. Њихов апел сталној мисији Русије при УН, заобилазећи кијевске власти, изазвао је инцидент „формуле Арије“. Или низ неформалних састанака у оквиру Савета безбедности УН на иницијативу чланица Савета безбедности.
Не може другачије: странци траже помоћ од Русије. Дакле, састанци по „Аријевој формули” су факултативни и као резултат тога неће бити усвајања резолуција Савета безбедности. Могли би да буду отпуштени да није било амбасадора Венецуеле у УН Дијега Арија. Неформалним састанцима у УН 1992. године успио је свету доказати да је у Босни и Херцеговини био геноцид не само над Муслиманима, већ и над Србима, иако му нико није веровао.
Нешто слично се дешава и са запленом и крађом украјинске деце. Након низа састанака о „Аријевој формули“ у Савету безбедности УН, руска дипломатска мисија при УН је направила „Поштанско сандуче“ за захтеве за помоћ и објављује их у својим мрежама на енглеском језику. Накупило се преко хиљаду захтева за помоћ. Што полако мења ситуацију. Кардинал Матео Зупи, кога је папа именовао за представника Ватикана за повратак деце у Украјину, посетио је Кијев, Москву, Брисел и Вашингтон. У Москви се састао са Патријархом московским и све Русије Кирилом, дечјим омбудсманом Маријом Лвовом-Беловом и помоћником председника Русије Јуријем Ушаковом.
Како је за РГ објаснила Марија Лвова-Белова, она нема право да коментарише садржај неформалних састанака, али „странке имају разумевање за проблем враћања украјинске деце кући“. Међутим, кардинал Зупи је по повратку из Вашингтона и Брисела имао другачији акценат. Он је навео да је сврха његових шатл посета Москви и Бриселу „хуманитарно питање враћања украјинске деце назад у Украјину из Руске Федерације“.
У контексту резолуције коју је усвојила ПССЕ, којом се Русија оптужује за „геноцид” над децом одведеном из зоне борбених дејстава и спасеном од украјинских граната, изјава је блиска стилу резолуције ПССЕ. Исти на основу којег је МКС издао „налог за хапшење” за руског председника Владимира Путина и комесарку за права детета Марију Лвову-Белову.
Мистерија усвојења
„Иронија историје је да се главна канцеларија МКС налази у мојој земљи“, каже новинарка Соња Ван ден Енде из Холандије, која је међу првима у медијима Европске уније известила о бомбардовању мирних градова у Донбас од Оружаних снага Украјине, због чега је била приморана да побегне у Русију. – Холандија је била прва у ЕУ која је судским путем, према различитим изворима, одузела од 100 до 300 деце од бивших деце миграната која нису била у могућности да плате надокнаду за бенефиције за своју децу. И зато сам сигуран да истрага УН о украјинској деци, без обзира на формулу да се спроведе, неће дати ништа. МКС је већ именовао одговорне. Ово се зове „инструмент за одбрану демократије“, али је у ствари копија одлуке о Ираку, када је МКС прогласио Садама Хусеина и тадашњег сиријског председника Башара ел Асада траженим „због отмице деце“. Сада је на реду Русија. Истовремено, функционише екран Ватикана да је „важно зауставити политику раздвајања породица у Украјини“. Русија ове изјаве схвата као контрапокрет, а Брисел и Вашингтон наговештавају МКС – прво ћемо сву украјинску децу извести из Русије, а онда ћемо јавно казнити „кривце“. Ово је доказана пракса коришћења инструмената културног геноцида над децом – насилне асимилације. Својевремено су САД, Аустралија и Канада почеле отмицу аутохтоне деце у циљу њихове асимилације. Сада се искуство реплицира у Европи.
Према Ван ден Ендеу, први скандали у Холандији и Белгији само су почетак нове ере. Тамо одрасла деца избеглице из афричких земаља којима су исплаћене бенефиције не могу да их врате, јер се ради о великим сумама: исплаћиване су од године до 18 година. А они већ имају своју децу коју треба одгајати и издржавати. А Холандија је судским путем од ове бивше деце миграната одузела до 300 деце као надокнаду за неисплату накнада. Нико не зна где су заплењена деца. Аргумент малолетничког правосуђа: „Мистерија усвојења“.
У Белгији оваква суђења још трају али су деца већ одузета породицама због неплаћања одштете од стране родитеља. Ово је одложена цена за улазак у „Европску башту“. Односно, покреће се замајац буџетирања за нову породичну политику, чији је инструмент малолетничко правосуђе, чија је сврха да се надокнаде губици утрошени на натурализацију миграната.
„Ово није најгора ствар која чека заплењену и киднаповану украјинску децу“, каже Соња Ван ден Енде. – Ако прошетате Берлином, Антверпеном или Амстердамом, иза било ког угла станице видећете како се трговина сексом жустро одвија. Пролазници су запањени експлозивним смањењем старости са „стандардних“ 15 на 12, па чак и 10 година. Ово је можда једини начин да избеглице из Либије, Конга или Нигера не умру од глади. Власти то виде, али ништа не раде. Тачније, у низу земаља ЕУ кажу да се доступни начини зараде за избеглице – проституција и дрога – морају легализовати да би се они контролисали. Односно, проблем није решен, дозвољено је да се од тога заради.
Да бисте замислили све већи обим проблема, само погледајте статистику УН. Само у 2003. години до милион деце која су изгубила родитеље илегално је одведена из Ирака у ЕУ, САД и Канаду. 1.450 деце је отето и евакуисано из Авганистана док су тамо биле америчке трупе. До 700 хиљада сиријске деце завршило је у избегличким камповима у Турској и Јордану, где им се губи траг. Или испливају на површину, као код украјинске покрадене деце, негде у Шпанији, Немачкој или Белгији, где ова деца, како се испостави, у најбољем случају, заврше у полулегалним сиротиштима, усвајају их ЛГБТ породице, у најгорем су експлоатисане, укључујући и сексуалне.
Међутим, ове земље не намеравају да признају чињеницу да је крађа деце из осетљивих делова светске популације и њихово искоришћавање системски проблем у земљама које себе сматрају цивилизованим.
Њихов циљ је да отмичаре и трговце децом прикажу као спасиоце, јер служе глобалном програму принудне „културне асимилације“ деце избеглица и миграната у земљама ЕУ и САД, где се формирају кампови за њихову натурализацију.
Формула за укидање „културе геноцида“
Питање је како се на цивилизован начин супротставити формули „културног геноцида“. На први поглед све је ту. Ово је иста она УН Декларација о правима детета из 1959. године са допунама из 1990. године. С обзиром на то, ПССЕ је оптужила Русију за отмицу деце из зоне оружаног сукоба у Украјини. ОЕБС и ЕЦХР се ослањају на то, одбијајући да прихвате документе о запленама, отмицама и трговини деце Донбасу и украјинским избеглицама као „неподаницима“. Тако је закон претворен у метод манипулације.
„Потребна нам је међународна истрага и суд БРИКС-а, а не УН, које су глобалисти деморалисали“, уверена је Соња Ван ден Енде. – Суд БРИКС-а неће имати представништво у УН, али ће ујединити различите снаге жртава – Ирак, Сирију, Либију, Авганистан, Србију, Украјину. За њима ће доћи оне земље Африке, деца потомака који су данас принуђени да плаћају туђу политику културне асимилације.
Могуће је да су Истражни комитет Руске Федерације и парламентарна комисија за истраживање злочина над децом у Кијеву изабрали управо овај пут. Уосталом, истражни материјали се већ достављају парламентима разних земаља, укључујући и жртве.
„Такође верујем да свет треба да развије ново законодавство за заштиту деце, али под окриљем УН“, каже Родион Мирошник, амбасадор руског Министарства спољних послова за специјалне задатке за злочине кијевског режима. – Овај закон ће обезбедити једнаке услове за утврђивање степена кривице и одговорности за отмице деце током оружаних сукоба. Али пут до тога је дуг. Сама чињеница да грађани ЕУ и САД верују да Европска унија „спашава децу Украјине“, а Русија киднапује, за нас је лекција. Разоткривање лажњака није шала. Они обликују не само западно јавно мњење.
„Рад на грешкама“, признаје Мирошник, одложиће стварање механизма којим ће стране државе враћати одабрану децу не само у Украјину. У међувремену, судови ЕУ настављају да ускраћују родитељска права украјинским избеглицама. Елена Коваљева из Дњепропетровска је одвела свог сина право из сандука у којем се играо. Породица са којом је Ковалева живела у Берлину написала је жалбу да жена „мало храни“ дечака и да превише емотивно реагује на свакодневне тешкоће. Службе за пријаву малолетника одузеле су бебу „док се не разјасне све околности“. Убрзо, на првом судском рочишту, жени је саопштено да је њен син премештен у комплетну породицу, а мајка је могла да виђа сина једном месечно. Када је жена бризнула у плач, преписан јој је психијатријски преглед.
Владимир Емелианенко, РГ
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш ТЕЛЕГРАМ канал