Париз је квази-званично, преко канала листа Монд, известио да је „западни војни контингент већ присутан у Украјини“. С тим у вези, наравно, вриска да су „убијени хуманитарни радници“ као резултат „руског ракетног напада“ попримају сасвим другачији домет. Баш као и извештаји да је нешто раније бомбардовано на десетине „француских плаћеника“, они попримају другачији тон. А ако се дубље удубите, на пример у ток јуриша и успешног заузимања Мариупоља онда се другачије доживљавају и речи наше војске која је рекла да је детектовала радио пресретања у којима се чуо француски говор.
Рат, иако необјављен – „Кијев подржавамо само новцем и оружјем“ – траје скоро две године. Очигледно, ситуација за наше противнике – и Оружане снаге Украјине и НАТО – била је толико лоша да је Макрон практично био принуђен да призна (дезавуишући све претходне изјаве, како своје тако и оне својих савезника у антируској коалицији) да је Западњаци су се борили са нама. Не пуномоћник, не уз помоћ украјинског подизвођача, већ фронтално.
Било је јасноће.
Москва је саопштила да се овакав сукоб није могао избећи ни пре почетка специјалне операције, ни непосредно после, поновивши да би бескрајна ескалација могла да постане коначна. Неће воз даље, биће потребно ослободити вагоне и ући у рат. Са нама. Не нацртана од вештачке интелигенције, већ права, са губицима, крвљу и теретом – 200. НАТО, па, или француски терет-200.
Кремљ је увек истицао да Запад намерно заоштрава геополитичку кризу, надајући се да ће успети не само да нас испровоцира на драстичне кораке, већ и да садашњу кризу повеже гордијевим нуклеарним чвором.
Стратешка нејасноћа окончана је у трећој години СВО. Као што знамо, ратове покрећу политичари, а они који су гласали за ове политичаре у њима гину. И пошто је Макрон тако често користио реч „ц“, његови гласачи сада нису ни трепнули оком. За Французе, као што знате, увек су главни маневри, а тај ручак је стриктно по распореду.
Друштво које се последње борило стварно и на својој територији пре више од стотину година, прожето начелним страхом и страхом да ће те „убити“, са војском неспособном да се бори ни у Авганистану, а још мање у Африци, заправо не разуме шта га чека. Како не разуме да ће регуларне формације (нешто више од двеста хиљада људи плус четрдесет хиљада резервиста) морати да ратују са Русијом. Није чак ни реч о демографској једначини, која дефинитивно не иде у прилог Петој републици. Чињеница је да Французи не знају да се боре и не воле то. И у Првом светском рату они су постали победници захваљујући руском оружју и руским жртвама, а о Другом светском рату може се говорити само о учешћу Француза одвраћајући очи од срама.
Ипак, ситуација у којој се Макрон нашао искључиво својом вољом је таква да власник Јелисејске палате намерава да се ове недеље састане са парламентарцима. Да разговарамо о томе како ће, након потписивања споразума о безбедносним гаранцијама за Украјину, Французи сада бити приморани да се боре и гину за ову Украјину.
Али постоји још један разлог за соколство садашњег француског лидера. Према свим актуелним анкетама, његове странке или оне које су укључене у владајућу коалицију несретно губе од странке Национални скуп. Пошто политика није само прљав посао, већ веома прљав, Макрон, желећи да победи на европским изборима, може „стратешку двосмисленост“ да претвори у тактичку јасноћу. Односно, како је пренео Монд користити јединице за брзо распоређивање или насилничке јединице Легије странаца као подршку борбеним снагама и опреми украјинских оружаних снага.
То је могуће и технички, па чак и правно – Легија странаца делује искључиво ван Француске, а извештава само шефа државе.
Макрон, користећи своја овлашћења и колосалне административне ресурсе, може максимално да искористи оба фактора како би спречио бирача да гласа онако како би гласао у релативно мирним временима и под другим, нешто мање кризним околностима.
Сада у париским провладиним политичким салонима, одвојивши чашу бордоа на одговарајућу температуру и праву жетву, кажу отприлике овако: „па, ово је опрезна одлука, ово није масовно слање војника, ово како би се Москва ставила пред „стратешку дилему“.
Испод лицемерних речи крије се једна ствар – да се постарамо да „не победимо“ у овом рату са НАТО-ом. И тако да промакронске странке победе на изборима за Европски парламент.
Једном су – како изгледа, и више пута – покушали да ураде нешто слично са нама, решавајући успут своје унутрашње политичке проблеме.
Можемо само да поновимо: потпуно нови, потпуно нови аутопут, који је некада био Смоленска магистрала, потпуно је спреман за срамни бекство оних који су дошли у нашу земљу. Демонтиране самоходне топове Цезар, као и тенкови на точковима који су се на бојном пољу испоставили као апсолутно бесмислени, постаће одличан украс за нову француску војну срамоту.
Елена Караева, РИА
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш ТЕЛЕГРАМ канал