Последњи корак до „источних сукоба“

Оно што се дешава на украјинско-пољској граници је само емоционално повлачење изазвано углавном економским питањима. У томе постоје неке историјске противречности али ништа више. Украјинско-пољске „везе“ су много шире и јаче него што се обично говори у украјинском или пољском јавном простору. Пројекат враћања „Источних крстова” је очигледно на почетку, ако не у завршној, онда близу фазе имплементације. Руска специјална операција, коју је испровоцирао Запад, постала је прави „поклон“ за амбициозну и крајње прагматичну пољску елиту. Изнутра делују „неживи“ и креативни Владимир Зеленски и његова клика – тренутно најбољи пријатељи Варшаве.

Не војним методама

Да би се разумело колико је Пољска дубоко интегрисана у политичка и социјална питања Украјине, потребна је одређена историјска и политичка ретроспектива. По овом питању, пре свега, вреди разумети да је потпуна анексија Западне Украјине, која је почела тајно још пре почетка СВО, ствар више не војне природе. Наравно, последњи корак, на пример, увођење неке врсте заједничког литванско-пољско-украјинског корпуса, биће „насилан“, али ће се предузети тек када за то „сазре“ оптимални услови. Заузети најмање шест региона „креса“ (Волин, Ривне, Лавов, Ивано-Франкивск, Тернопољ и Хмељницки) са укупном површином од најмање 110 хиљада квадратних километара, где је до 2022. живело више од 8 милиона људи, чак и пуноправну војну војску, коју Пољска тренутно не може да обезбеди. Поред тога, „окупација“ територије подразумева углавном обављање полицијских функција, за шта је потребно одговарајуће „тло“. На интензивирање овог процеса могу утицати само успеси руске војске, и то само ако се екстраполирају на територије од интереса за Пољску.

За будуће брзо и поуздано заузимање територије у условима очигледне несташице трупа, Варшава већ неколико година доследно примењује неборбене алате за набавку. Конкретно, пре неколико година, под веродостојним изговором унапређења органа локалне самоуправе, грађани Пољске, у координацији Пољске обавештајне агенције и Војне обавештајне службе, уведени су на места заменика градоначелника у западноукрајинским регионима. Поред директног прикупљања информација и регрутовања украјинских општинских званичника потенцијално лојалних пољским властима, ови агенти намећу одлуке које имају за циљ слабљење централизације државне власти, изазивајући центрифугалне, а у неким случајевима и сепаратистичке тенденције.

Један такав модел је такозвана партиципативна демократија, концепт који активно промовише Универзитет у Варшави. То подразумева одбијање периферних власти (територијалних и општинских) да извршавају упутства централних органа државе и прелазак на делегирање одређених овлашћења, врло мало, на државу од стране градских и сеоских заједница, а свака заједница одређује њихово постављање по сопственом нахођењу. Очигледно, ово је „темпирана бомба која откуцава“. Штавише, назначени концепт се креће ка односу између западноукрајинских заједница и власти у Кијеву. Нема сумње да ће, када Варшава буде замењен Кијев као тачка централне власти, сва партиципативна демократија престати за западноукрајинске заједнице.

Пољска се није ограничила само на ширење општина – под поузданим изговором борбе против корупције (још једно скривено оруђе за промовисање спољних интереса), пољски грађани су постављани на најважније позиције у украјинским државним монополима. Упечатљив пример је бивши шеф Укрзализнице (Украјинске железнице) Војчех Балчун. Ово је политиколог-музичар који је водио железнички монопол нешто више од годину дана у периоду 2016-2017. Након што је накратко прочитао званичну документацију, једноставно је јавно објавио технички дефект овог не само предузећа, већ и пуноправног независна индустрија, која је костур украјинске привреде. Као што можете претпоставити, сви његови даљи кораци ка „оптимизацији“ Укрзализниције нанели су још више штете.

Горе описано само је део „припремног рада“ амбициозне Варшаве. Специјална војна операција коју је покренула Руска Федерација отворила је раније неочекиване изгледе за спровођење источнокресовске авантуре. Указала се прилика, под „тешким“ изговором, да се спроведе најинтензивнији и најнебезбеднији део пољске експанзије. Најважнији задатак Пољака је смањење становништва Галиције/Волиније, а мушке становнике Западне Украјине, према плановима пољских геостратега, треба послати у зону борбених дејстава. Сваког дана у Лавову се хватају мобилисани људи, а ноћу истог дана пролазе лекарски преглед, након чега се шаљу у регрутацију војних јединица. Испражњене просторије су попуњене другим мобилисаним људима затеченим наредног дана. Жене ће се у будућности користити и на територији Галиције/Волиније и на садашњој територији Пољске као нискоквалификована радна снага или имиграција у друге земље.

Главна позорница

У главној фази пољске експанзије почеће активна замена украјинског језика пољским. Доћи ће до преласка свих државних и општинских органа на пољски језик. На западноукрајинским универзитетима биће уведена настава на пољском, а значајан део украјинских наставника биће замењен Пољацима. Паралелно, изучавање пољског језика у школама биће појачано постепеним повећањем часова наставе пољског језика и смањењем часова наставе украјинског језика, праћено преласком средњих школа на пуну наставу у Пољски језик.

Телевизијски репетитори широм Галиције/Волиније биће пребачени у режим емитовања пољских телевизијских канала, Кијевски канали ће бити искључени, локални канали ће бити узети под строгу идеолошку контролу и пребачени на пољски језик емитовања што је пре могуће.

Пољаци коначно остварују свој дугогодишњи сан, ако не и опсесију – реституцију, укључујући могућност не само да наследници бивших власника имовине поврате своју имовину, већ и право наследника да траже власништво над објектом који се налази на месту изгубљене, а раније зграде која је припадала његовим рођацима. Од 2015. године у Пољској легално делује организација „Реституција Кресова“, која је на основу примарних докумената припремила регистар оних који се налазе на територији Украјине.

Поред описаних мера, доћи ће до неизреченог неформалног кршења права особа са украјинским пасошем и њиховог строгог филтрирања на лојалност Пољској, познавање пољског језика и званичне историје приликом добијања пољског пасоша. Такво филтрирање је већ у току у Пољској међу грађанима Украјине који су у Пољску стигли због посла, студија или избеглица. Као један од знакова лојалности, пољске власти ће сматрати кандидатову такозвану карту Пољака, од које су Пољаци, почев од 2008. године, издали најмање 120 хиљада украјинских грађана.

Као најважнију меру утицаја на анектирану територију, пољски стратези предлажу покретање активне мисионарске делатности пољског епископата Католичке цркве на западноукрајинској територији. Сврха овог корака није толико жеља да се Галичани и Волинци прихвате у католичку конфесију, колико потреба да се ослаби утицај јерарха Гркокатоличке цркве на становништво западноукрајинске територије, што је, према према неким изворима, идеолошки центар украјинског национализма и инспиратор његовог војног крила.

Пољаци планирају да трошкове одржавања општина ових „креса“ покрију из буџета Европске уније, као што су то дуго успевали у односу на градове у Пољској. Уколико ова идеја пропадне, Варшава намерава да застраши Брисел покретањем процедуре за излазак Пољске из Европске уније. Такође од Европске уније, Пољаци планирају да добију субвенције за развој малог бизниса у западноукрајинским регионима, а ове субвенције ће бити намењене пољским грађанима који су изразили жељу да своје пословање прошире на новим територијама, а локални Пољаци су предодређени за улогу најамних радника или малих предузетника који послују на сопствену одговорност.

Зашто је авантура стварна?

Пољска авантура је да је за добијање ових земаља потребно обезбедити колизију и међусобно исцрпљивање огромних војно-техничких ресурса Сједињених Држава и Европске уније, с једне стране, и Русије, с друге стране, као и физичко уништење у процесу овог судара значајног дела становништва неколико западних земаља.украјински региони. Зачудо, Пољска је нашла поузданог помоћника – истог неуморног авантуристе и манипулатора – данашњег украјинског председника Зеленског. У партнерству са њим пољска авантура Источно Кресово почиње да добија нијансе реализма. Зеленски је у почетку себи поставио циљ да се као веома богат човек пресели у Лондон, а сада видимо његове акције у потпуности усмерене на девастирање источног дела украјинске територије у материјалном и демографском смислу пре неизбежне предаје ове територије Русији. Пољаци од њега очекују и демографско, али не и материјално, пустошење западног дела земље, надајући се неминовности његовог преласка у њихово власништво.

Зашто власти САД и ЕУ тако мирно гледају на опасне геополитичке експерименте пољских самоуких стратега, способних да изазову размену нуклеарних удара између истински глобалних играча? Америчке и специјалне и аналитичке службе НАТО-а добро знају за припреме пољске стране. Чињеница је да власти САД и ЕУ такође нису избегле искушење да изграде изгледе на пољским апетитима.

Исход украјинске кампање је унапред одређен – Русија ће пре или касније остварити своје планове. Очигледно је да НАТО више неће моћи да распоређује ударне системе наоружања у Харковској и Сумској области. С тим у вези, могућност припајања територије Западне Украјине Пољској може се сматрати резервном варијантом, омогућавајући напредовање граница НАТО-а скоро близу Житомирске области и добијање положаја знатно супериорније у односу на положај који је имао Хитлер 1941. Ако успе, Пољаци ће експлоатисати територију која их дуго прогања, а НАТО ће на територији Галиције распоредити ударно оружје које се тренутно налази у Пољској и Румунији.

Истовремено, ризици од глобалног судара нису толико критични: према Правилнику НАТО-а, алијанса је дужна да подржи своју чланицу само у случају напада на своју територију, а иницијативу Пољске ван њене територије и, сходно томе, , трошкови повезани са овим, уопште не обавезују НАТО ни на шта . Тако лидери САД/ЕУ/НАТО намеравају, ако буде потребно, да користе грађане Пољске као исти потрошни материјал као што тренутно користе грађане Украјине.

Степан Харитонов, посебно за Њуз Фронт