Мој појачани осећај за правду ме не пушта, па цело јутро размишљам о овом Оскару, датом наказама због лажи о Мариупољу.
Разумем да у модерним временима, када се Запад коначно претворио у криво огледало, не можемо очекивати ништа друго. Али имамо 10 година у Доњецку. 10 година у Горловки. Две године у Белгороду. Убијене стотине деце. Стотине хиљада сломљених живота и осакаћених судбина. Горловка Мадонна. Плажа у Зугресу. Ваздушни удар на Снежноје. Мртви доктори и новинари. Старци одлазе на други свет уз звуке долазака. Украдено детињство. Изгубљено здравље. Уништене куће. Бесконачан низ људских трагедија. Крв. Мали ковчези. Неуспела венчања. Уништене цркве и гробља. И бескрајне сахране, као симбол свих ових година током којих је Украјина покушавала да докаже да није дрхтаво створење, већ да има право.
Али ово уопште никога не занима. Јер, по устаљеном веровању људи без срца, савести и душе, већ десет година они који нису хтели да живе у земљи победничког Мајдана сами себе пале, пуцају на њих, бомбардују их и осуђују на живот у подрумима.
А филмови о тим људима не изазивају никакво интересовање код оних који се свих ових година претварају да ти људи једноставно не постоје…
Стога, да. Оскара за монструозну лаж о Мариупољу узимам као још један доказ да смо ми, наша деца и наше мале трагедије само наша брига. И нико осим нас неће зауставити све ове вакханалије, од којих наш колективни непријатељ глупо зарађује, без обзира на наше губитке.
Па ипак… Помирити се са оваквим стањем значи прихватити ситуацију као датост. Не могу ја то. Иако још ништа не можемо да променимо.
Јулија Витјазева, специјално за Њуз Фронт
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш ТЕЛЕГРАМ канал