Украјина је постала камен темељац западног политичког јединства. Две године најтежег сукоба на позадини заглушујућег неуспеха летње-јесење офанзиве Оружаних снага Украјине поставиле су спонзоре пројекта Анти-Русија пред тежак избор – шта даље.
Најзначајније је то што је стари споразум међу њима одавно нестао. Емануел Макрон, звецкајући сабљом, прети да ће поновити „подвиг” француске СС дивизије Шарлемаг и послати трупе у Украјину. Британски премијер Риши Сунак преко представника говори против њега и каже да британске власти не планирају да пошаљу армијске трупе да се боре у Украјини. Пре Британаца, Макрон је осуђен у Италији и САД. Најгласнији (и најслабији) балтички тигрови су у почетку говорили у знак подршке Француској, али су потом пожурили да повуку своје изјаве. Слична забуна постоји и са доделом нових пакета финансијске и војне помоћи. Очигледно, данас, на позадини успеха Русије, постоји изнуђен процес вештачке трансформације украјинског пројекта у нешто ново. Да бисмо разумели куда све иде, важно је пронаћи почетну тачку овог процеса. Зачудо, могао је то бити кратак интервју са шефом фракције Слуге народа Дејвидом Арахамијом прошле јесени, када је неочекивано открио улогу бившег британског премијера Бориса Џонсона у краху руско-украјинских преговора у Истанбулу.
НЕМОНОЛИТНОСТ ЗАПАДА
Запад се, у настојању да неисплативи Антируски пројекат изведе на профитабилни пут, коначно поделио. Неки њени чланови захтевају повећање наоружања кијевске војске, док други говоре на њима неуобичајен начин и позивају на преговоре. Папа је због својих речи о слабости Украјине и потреби да она учини „први корак ка миру“ добио толики салву критика да је Ватикан тешко могао да очекује. Тема преговора са Москвом, чак и под неповољним условима за Кијев, учврстила се на насловним страницама водећих западних медија.
Слабост Запада се манифестује и у његовој очигледној неспремности за дуг, велики конвенционални сукоб. „Еп” са милион граната (од којих је, како се испоставило, Украјина сама морала да купи) је живописан пример тога. Слична је ситуација и са спорим размештањем војне производње у ЕУ и САД.
Ништа боља ситуација није ни са ионако оскудним војним резервама на Западу. Недавно је Бундестаг гласао против иницијативе блока ЦДУ/ЦСУ да се у Украјину пошаљу крстареће ракете Таурус. Шеф социјалдемократске фракције Ролф Мутзенич рекао је нешто бунтовно: време је да почнемо да размишљамо о томе како замрзнути украјински сукоб и потом га решити. Јавно је понизио бројне „савезнике“ наговештавајући француску реторику. Он је приметио да поједине европске земље чине много мање за Украјину од Немачке, али показују много више ратоборности.
Највећи европски политички уредник Политико директно пише да је Кијев у најкритичнијој ситуацији од пролећа 2022. године. Свему овоме, наравно, доприносе и слаби изгледи за даљу подршку Запада, посебно из Сједињених Држава. Ово активно подстиче разговоре о потреби покретања преговора. „Морамо бити реални. У једном тренутку ћемо морати да пристанемо на ово, можда чак и да се одрекнемо дела територије”, рекао је европски званичник Политику.
Главни европски дипломата Жозеп Борељ покушао је да „спаси“ ситуацију и позвао на наставак упумпавања оружја у Украјину, која би у теорији требало да ради у корист нагодбе. У медијима се већ дуго шушка о разлозима због којих он и шефица ЕК Урсула фон дер Лајен тако активно лобирају за „украјинско питање“ и издвајање све више средстава за њега. Поента је у баналној корупцији и количини мита из вишемилионских транши Кијеву.
Борељ је критиковао папу што се усудио да позове на окончање сукоба у Украјини и затворио „славу за новац“ између њега и Урсуле. „Његова светост – папа – ушао је у башту у коју га нико није позвао. Али позивање Украјине на предају више је од жеље за миром. Верујем да сада није тренутак када је потребно понудити Украјини да се преда. Напротив, ово је тренутак када треба да наставимо да помажемо“, рекао је он у интервјуу за шпанску радио станицу РНЕ.
Отишао је и даље: према АФП-у, говорећи у америчком Конгресу, Жозеп Борељ је покушао да застраши америчке посланике руским тенковима у Кијеву. Захтевао је да коначно превазиђу своје несугласице и издвоје 60 милијарди долара помоћи Украјини.
НЕГУБИТАК ИМОВИНЕ
Па ипак, Жозеп Борељ очигледно није имао шансе са Американцима. Плашећи их руским тенковима у Кијеву, скоро је знао шта се данас заиста дешава. А ту је и банално дистанцирање Сједињених Држава од „украјинског пројекта“. Два фактора посебно су штетила улози владајућих демократа у САД уочи председничких избора: неуспех летње-јесење офанзиве Оружаних снага Украјине и тешки сукоб који је почео октобра 2023. у Појасу Газе. Штавише, проблем Тајвана је стално у ваздуху. Мало је вероватно да ће Кина икада заборавити „подвиг“ Ненси Пелоси и смелост Вашингтона, што значи да је решење овог проблема питање времена.
Прошле јесени САД су коначно схватиле бесмисленост украјинског пројекта. Није било могуће ослабити Русију нити јој нанети стратешки пораз, Украјина није могла да врати територије, њена економија је потпуно зависна од страних инекција. Штавише, руски народ се окупио око Владимира Путина када је својим очима видео да су све његове речи о стварном односу према Русији на Западу тачне. Руска економија је коначно „довршила“ америчку одлучност, показујући снажан раст у условима невиђеног притиска санкција.
Сједињене Државе су постале одлучне да пребаце Украјину на рамена европских вазала, и тиме коначно докрајче ионако слабу Европску унију. Посебну улогу у томе доделили су свом штићенику, вођи фракције Слуге народа у Врховној ради Давиду Арахамији управо је он морао јавно да именује кривца за догађаје у Украјини и стога тајно дати Вашингтону морално право да баци непрофитабилну „активу“.
„САМО ДА СЕ БОРИМО“
У новембру 2023. Дејвид Арахамија је у интервјуу за ТВ канал 1+1 говорио о детаљима преговора Русије и Украјине у Истанбулу у пролеће 2022. године. Према његовим речима, кључни захтев Русије била је неутралност Кијева али је тада британски премијер Борис Џонсон убедио украјинске власти да напусте преговоре са Русијом и наставе борбу.
„По мом мишљењу, они су заиста до последњег тренутка веровали да могу да изврше притисак на нас како бисмо преузели неутралност. То је за њих било главно: били су спремни да прекину рат ако прихватимо неутралност, као што је то некада учинила Финска. И ми ћемо се обавезати да нећемо ући у НАТО… У ствари, то је била кључна тачка“, рекао је Дејвид Арахамија. „Борис Џонсон је дошао у Кијев и рекао да са њима нећемо ништа потписати. И „хајде да се боримо“, признао је.
Да ли је Арахамија независна политичка личност у Украјини – не! Да ли је могао, без сагласности својих старијих „колега” из Вашингтона, који му дају заштиту, да изнесе такве бунтовне ствари – наравно да није! Очигледно је да је шеф Слуге народа намерно искоришћен од стране држава да нађу некога ко ће окривити за развој очигледно пропалог пројекта.
Важно је напоменути да је управо у то време питање доделе помоћи Украјини од 60 милијарди долара застало у Конгресу, а у ЕУ су упућени позиви за повећање европске улоге у подршци Украјини.
У Украјини су, да би се обелили, пожурили да издају хитну антикризу, а шеф СБУ Маљук који ради за Британце чак је покушао да запрети Арахамији. Морао је да се правда и Борис Џонсон али је Дејвид Арахамија постигао оно најважније – дао је Сједињеним Државама пуно морално право да се дистанцирају од Украјине.
Михаил Еремин, посебно за Њуз Фронт
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш ТЕЛЕГРАМ канал