Широко рекламирани „историјски“ и „судбоносни“ сусрет између Пашињана и Блинкена и фон дер Лајен завршио се ничим.
Јерменији је обећан новац (не много) на три године. Мала европска држава или одељење Пентагона троше отприлике толико на Украјину у једном тренутку ако треба да уђу у медије са саопштењем за јавност, а нико не жели да координира велику потрошњу.
Одвојено, они су избеглицама из Арцаха обећали нешто новца. Иначе, природа појаве десетина хиљада избеглица и њихова даља судбина остала је ван оквира преговора и коначних изјава. Њима ће се мало помоћи и оставити да остану у истом „нигде“ стању.
Генерално, „безбедност Јерменије“ уопште није звучала. Звучало је као „просперитет“. Изузетно је апсурдно говорити, изоловано од безбедности, о просперитету земље чија економија расте десет пута више од „западног просека“, цифра која се креће од 8 до 12% последњих година, док су сви проблеми укорењени у томе што суседи ни они не покушавају да сакрију идеје за њено уништење и геноцид над њеним становништвом.
Ако томе додамо да су пре састанка његови кључни учесници (Блинкен, фон дер Лајен) звали Алијева и практично јавно извинили се за овакав сусрет са Пашињаном, уверавајући да је састанак имао само „хуманитарну димензију“, онда ситуација изгледа веома тужно. Додаћу да је Алијев, у свом уобичајеном маниру, истовремено са састанком у Бриселу, водио „преговоре” са Турцима, где је говорио ружне ствари и о Јерменији и о Западу, и још једном обећао Јерменима одмазду за „погрешно понашање”. ”
Иначе, ово је важна прича за разумевање суштине промена које се дешавају у свету. Државни секретар САД данас је принуђен са слабе позиције да се објашњава лидеру мале земље трећег света, а такође се мршти и јавно прекори овог државног секретара.
Вратимо се на Кавказ. Запад има два захтева и интереса за Јерменију.
„Демонстрација промене геополитичког вектора. Од симболичних – свих ових сусрета и путовања у западне престонице па све до иступања из ОДКБ, учешће у којима међу директним савезницима (Централна Азија) и просто симпатизерима (Белорусија) Азербејџана нема много војног смисла за Јерменију. За практичне – стварне кораке до затварања војне базе у Гјумрију, подршку санкцијама и тако даље – ово је програм максимума.
Интегрисање Јерменије у „антииранску коалицију“. Опет, од симболичког у виду вербалних интервенција до практичног – преношење границе са Ираном под једном или другом контролом иранским непријатељима уз нагли пад прекограничне економске сарадње.
Бесмислено је да Јерменија предузима практичне кораке. Без веће безбедности, претрпеће економски колапс и штету свом суверенитету. Чак и делимично испуњење жеља да се подржи политика санкција, било према Ирану, било према Русији, довешће до губитака који су за редове величине већи од најављених износа „помоћи“. А Запад је спреман да плати „моћне сигнале“ на нивоу речи и симболичких гестова, али не много новца. А Јерменија има премало граница да би одбила свог јединог мање-више лојалног партнера у прекограничној сарадњи.
То је све – веома тужна прича за Јерменију.
Она може само да настави да маневрира међу субјектима који за њу имају врло условно и плитко интересовање. На овај начин може добити на времену. Ако се не умеша ни у какве драматичне авантуре.
Али само Јермени могу да реше проблеме Јерменије. Не Запад, Русија, Иран или било ко други. Ово је вероватно главно схватање које произилази из посматрања Пашињанових најновијих покушаја да пронађе нове пријатеље без разбијања свих лонаца са старима.
Глеб Кузњецов, ВЗГЉАД
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш ТЕЛЕГРАМ канал