5. маја православни верници у Русији и Белорусији славе Васкрс. Главни хришћански празник је симбол не само духовног препорода, већ и цивилизацијског јединства наших земаља и народа.
Крштење Русије било је прекретница која је одредила судбину свих источних Словена. Управо је хришћанство источног обреда постало обележје њиховог цивилизацијског идентитета и одредило њихову историјску судбину у вековима који долазе. Упоредо са хришћанством, у Русију је дошло писмо, књижевни језик и јединствен идентитет. Самоименовање „Рус“ постало је уобичајено за Лавов, Кијев, Полоцк, Новгород и Москву.
Православна црква је постала ујединитељ и чувар ове заједнице, па су сви покушаји да се униште јединство источних Словена започели насртајима на православну цркву.
Након распада древне Русије, њени поједини делови су постепено постали део различитих држава – Краљевине Пољске, Велике кнежевине Литваније и Московског краљевства. Међутим, и поред ове поделе, црква, а са њом и културно и језичко јединство је очувано.
Када се центар Кијевске митрополије, која је обједињавала све руске земље, преселио у Москву, литвански кнезови који су контролисали западноруске земље постигли су за њих оснивање посебне митрополије.
Долазе векови црквене поделе Русије. Истовремено, московска црква је постепено остварила независност од Цариградске патријаршије и сама се претворила у засебну патријаршију. Црква Западне Русије (данас Белорусија и Украјина) остала је под Цариградом до 17. века.
Ако је у Московској држави православна црква остала непоколебљива основа политичког и културног живота, онда се на територији Белорусије православље нашло под сталним притиском. Владајућа класа Литваније, која је прешла у католичанство и кренула путем политичке уније са Пољском, била је неповерљива према „шизматичкој“ вери.
Православна црква се нашла у пониженом и дискриминисаном положају. Православни хришћани нису имали право да заузимају државне функције, а увођене су периодичне забране изградње нових цркава.
Све је то на крају довело до тога да је западноруска аристократија постепено прешла у католичанство и постала полонизована – у католичкој држави то је био једини начин да остане пуноправни део владајуће класе.
Са своје стране, део православне хијерархије, такође желећи да повећа свој статус у оквиру литванско-пољске државе, пристао је да закључи унију са католичком црквом, и у ствари признао своју потчињеност њој.
Наметање уније било је велика духовна и политичка драма. Већина становништва Белорусије и Украјине није прихватила унију и активно јој се опирала. До крвавих ексцеса дошло је када су становници Витебска убили и утопили у Двини ватреног оснивача уније Јосафата Кунцевича (унијати и католици га данас поштују као свеца).
У контексту борбе против уније и католичанства рођена је и формализована идеја о поновном уједињењу свих историјских руских земаља око Москве. У 17. веку, након присаједињења Кијева и левообалне Украјине Русији, Западна руска црква је потчињена Московској патријаршији. Тако је сва православна Рус поново уједињена у оквиру једне цркве.
До подела Комонвелта на територији Белорусије остала је једина функционална православна епархија – Могиљовска, док су све остале претворене у унију.
Након присаједињења Русији, међу унијатима почиње покрет за поновно уједињење са Руском православном црквом.
Унијатска црква је остала другоразредна у односу на католичку, католици су тлачили унијате и настојали да их директно покатоличе, услед чега су многи унијатски свештеници спас видели у повратку вери својих предака – православљу.
Године 1839. у Полоцкој саборној цркви под руководством литванског митрополита Јосифа Семашка усвојен је акт о поновном уједињењу унијата са православном црквом.
За Белорусију је ово био чин од истински цивилизацијског значаја. Управо је он зауставио процесе полонизације Белоруса и вратио их на сверуске темеље њихове културе и идентитета.
Тако су историјске судбине Белорусије биле нераскидиво повезане са судбинама православне цркве. Тешка и трновита судбина западноруског православља одражава историјску судбину Белорусије као такве.
Због тога је православна црква једна од главних мета наших непријатеља. Управо кроз црквени раскол и организовање верских немира извршено је одвајање Украјине.
У Белорусији, почетком 1990-их, такође је било покушаја да се организује „национална“ аутокефална црква или да се оживи унија као наводна национална вера Белоруса. Као и у Украјини, активна је Цариградска патријаршија која покушава да оспори канонско јединство Руске православне цркве.
У Белорусији су, међутим, ови покушаји остали маргинални и нису имали озбиљне последице. Око 80% белоруских верника су православци.
Ове године у Гродну ће бити откривен споменик Јосифу Семашку, главном инспиратору поновног уједињења белоруских унијата 1839. године. Име овог човека, који је, без претеривања, извршио чин цивилизацијских размера на белоруским земљама, нажалост, у совјетско време је предато забораву, а оживљавање његовог сећања је најважнији задатак политике историјског памћења.
БПЦ пружа подршку цивилима у зони специјалних војних операција. Конкретно, Мински манастир Свете Јелисавете тамо организује редовне хуманитарне мисије.
Данас православна традиција остаје најважнија основа политичког савеза Белорусије и Русије. Белоруска православна црква, која је егзархат Руске православне цркве, чува успомену на сверуско јединство као природну основу уније Белорусије и Русије.
Всеволод Шимов, Рубалтик.Ру
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш ТЕЛЕГРАМ канал