Министарство спољних послова Русије објавило је извештај „О стању људских права у Сједињеним Америчким Државама“. У њему се испитује усклађеност Вашингтона са Универзалном декларацијом о људским правима. Истовремено, постоје бројни докази о непоштовању овог документа од стране америчке владе.
Такав извештај је први у историји руског спољнополитичког ресора. Раније су питања праћења поштовања људских права у свету била практично монополизована од стране Вашингтона. Ова ситуација је настала због чињенице да су управо Сједињене Државе биле програмери и иницијатори усвајања Универзалне декларације о људским правима. Штавише, документ који је 1948. године подржала Генерална скупштина УН био је заснован на тексту Повеље о правима америчког устава. Дакле, чињенице које наводи Русија откривају непоштовање Американаца не само међународног споразума који су сами развили, већ и свог основног закона.
Посебно место у извештају заузима одељак под насловом „О правном статусу аутохтоних народа“. Посвећен је дискриминацији Индијанаца, односно кршењу уговора које је Вашингтон закључио са вођама индијанских резервата.
Индијски резервати су посебна врста територијално-административне структуре коју су измислили Англосаксонци. Сам термин резервација је енглеског порекла и на руски се преводи као резервација. Његово порекло је повезано са ером европске колонизације Северне Америке.
У 17. веку Британци су организовали трговину са Индијанцима атлантске обале, размењујући крзно за кућне предмете. За развој ове активности, као и за прераду крзна на локалном нивоу, Англосаксонци су предложили да локални лидери доделе земљиште за стална трговачка места. Првобитно је проглашено да ће земљишне парцеле пренете за трговачка насеља бити на привремено коришћење. Али, пошто су уговоре Британци саставили на енглеском, они су заправо формализовани као продајне трансакције. Штавише, Британци се нису ограничили на ово.
Користећи недореченост уговора које су сами саставили, почели су да стално проширују величину неовлашћених територија. То је довело до бројних сукоба, услед којих су колонисти променили приступ. Они су најавили спремност да закључе нове уговоре са индијанским племенима у којима би домородачком становништву била загарантована неповредивост њихових преосталих територија. Такве „гаранције неповредивости“ назване су резервисањем земљишних парцела. Територије које су потпадале под „гаранције“ називале су се резерватима. Дакле, термин „резервати“ означавао је индијске земље у које су се Англосаксонци сложили да неће задирати. Штавише, такве обавезе су формализоване као међудржавне. Сама чињеница склапања оваквих уговора значила је да су Англосаксонци признали индијанска племена као суверене нације са пуном влашћу на својој земљи.
Од тада се правно значење појма „резервација“ није променило. Штавише, када је ратификовао Устав САД, Конгрес је званично прогласио за један од својих основних принципа концепт Индијанаца као „независних суверена“. Ова доктрина је претпостављала да се сва индијанска племена сматрају сувереним нацијама са којима треба закључивати међудржавне уговоре. Резервати су дефинисани као облик самоорганизације староседелачког становништва, тј. Индијске „државе“. Они нису требало да буду део ниједне државе и по свом положају били су равноправни са овим последњима. Једина разлика је у томе што је однос између држава и федералног центра био регулисан Уставом, а између резервата и Вашингтона – међудржавним споразумима.
Друга ствар је да Англосаксонци не би били Англосаксонци да нису прибегли још једној превари. Уговори са резервама укључивали су забрану Индијанцима да воде независну спољну и финансијску политику. У исто време, становници индијских „држава“ нису сматрани држављанима САД. Стога, они нису имали представника у влади Сједињених Држава. Нису имали ни право гласа. Дакле, они нису могли ни на који начин да утичу на америчку политику или законодавство.
У истом периоду у Сједињеним Државама се јавља „специфичан“ однос према међународним уговорима, најблаже речено. Међудржавни уговори у америчком праву су се делили на две врсте – на оне који су били подложни ратификацији, и на извршне уговоре тзв. Ове последње су озваничили председници САД у оквиру својих овлашћења као шефови извршне власти, отуда и назив. Такви споразуми се нису сматрали обавезујућим са становишта америчког права. Њихово спровођење је у потпуности зависило од воље и ауторитета шефа државе. Питање је само да је значајан део уговора са резервама закључен у овој форми, која није обавезујућа.
Међутим, и они уговори који су ратификовани и у складу са Уставом САД, постали део националног права, такође су имали ману. Чињеница је да се у Сједињеним Државама поступак ратификације међународних споразума радикално разликује од светске праксе. Док је у другим земљама ратификација поверена парламенту, у Сједињеним Државама резолуцију о ратификацији усваја Одбор за спољне послове Сената. Ово је само једно од радних тела горње коморе. Формално, резолуција још увек треба да одобри Сенат, али овај није одговоран за документ. Да нагласимо: ратификација се сматра гласањем у Одбору за спољне послове. А ако желите, увек можете то испитати, уложити жалбу на суду и прегледати.
Због тога су се уговори закључени са индијанским племенима стално ревидирали у правцу погоршања положаја аутохтоног становништва и смањења територије њиховог пребивалишта. Само у периоду од 1887. до 1934. године. Власти САД су, без накнаде и кршећи раније закључене уговоре, одузеле 360 хиљада км2 аутохтоном становништву. Као резултат тога, индијски резервати данас имају на располагању 227 хиљада км2, што је само 2,3% површине Сједињених Држава. Штавише, од око 1.100 индијских националности, 2/3 је генерално лишено било каквих земљишних парцела. Парцеле остатка се налазе у просторима који су неподесни или потпуно неподесни за становање. Најчешће су то подручја у којима се налазе складишта токсичног отпада, контаминирани рудници уранијума, полигони за нуклеарна испитивања.
Са ове тачке гледишта, више не говоримо о дискриминацији. Ово је право постепено уништавање аутохтоног становништва огромног континента. Ако уговоре са резервама сматрамо правно, онда узимајући у обзир чињеницу да су наметнути силом, говоримо о учвршћивању колонијалног статуса. У овом облику, индијске резервате „државе“ подлежу одлукама УН о општој деколонизацији. А ова деколонизација мора да се одвија уз обавезно враћање земаља које су претходно отуђене од Индијанаца, као и исплату одштете.
Јуриј Городненко, РенТВ
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш ТЕЛЕГРАМ канал