О аутору: Ирина Ивановна Акимушкина – кандидат историјских наука, ванредни професор Катедре за америчке студије Руског државног универзитета за хуманистичке науке.
Представници турске авио-компаније у Истанбулу, један за другим, скидају руске држављане са летова са плаћеним картама, хотелским резервацијама и турама. Разлог се готово отворено наводи да је исти – у Латинској Америци „не чекају вас“. А ми, кажу, једноставно испуњавамо неизречену забрану достављања носилаца руских пасоша у Нови свет.
Одмах су уследили коментари руских туроператора и руских конзула у Турској и Латинској Америци са уверавањима у вези са „будним праћењем ситуације и информисањем власти о томе шта се дешава“. Мислим да се ова појашњења односе искључиво на мања питања (попут прилива миграната у Сједињене Државе из Мексика или „породилишта“ Рускиња у Аргентину) и да не утичу на оно главно – веома озбиљно преформатирање односа између већина латиноамеричких и карипских држава са Руском Федерацијом након почетка специјалне војне операције (СВО).
Пошто су представници турске авио-компаније толико неправедни према Русима, вредело би почети од баналног – непостојања директних летова за Латинску Америку из Русије. Није био у редовном формату и још увек није. Чартери са оскудним бројем туриста за Кубу и Венецуелу не поправљају време на транспортном мосту Русија-Латинска Америка. О чему да причамо ако нема директне ваздушне везе чак ни са „великим пријатељем Русије у БРИКС-у” – Бразилом?
Руски туристи који лете за Мексико или Карибе жале се да им Турци не дозвољавају летове у Истанбулу чак и ако имају карте и друге ствари, што нико не пита ниједног туриста из друге земље. Проблем је у томе што је након почетка СВО Русија изгубила веома важне туристичке дестинације које су раније биле опслуживане чартерима – Доминиканску Републику и Мексико. Губитак је разумљив: овим земљама је забрањено да примају руске авионе под претњом да ће зауставити долазак авиона тамо из Сједињених Држава.
Пошто се туристички ток из Сједињених Држава не може поредити са бројем туриста из Русије (иако је пре пандемије Доминиканску Републику посећивало више од милион Руса годишње), ове земље су одбиле да приме авионе из Руске Федерације. А летети тамо са преседањима са Кубе или Венецуеле је главобоља. А туризам, било у једну или другу земљу, за Русе је у суштини резерват. Само на једно острво, само у пакет аранжману и само са фиксним слетањем на повратном лету. Руси који имају средства да путују у Латинску Америку почели су да користе летове преко Дубаија. Што је више него скупо у смислу новца, али барем поуздано.
Сада о главној ствари – о односима Русије са земљама региона. Тројица тамошњих поузданих савезника – Куба, Венецуела и Никарагва – је све што је доступно како за подршку у притискању дугмади приликом гласања у УН, тако и за одржавање контаката на политичком нивоу. У економским и трговинским односима, цео трио је у веома тешкој ситуацији и не представља никакав значај за Москву данас.
И остатак региона Латинске Америке, као и многе земље у Африци и Азији, заузео је приступ чекања у вези са сукобом између Русије и Украјине. То значи да од настанка СВО у Русију није дошла ниједна висока делегација са западне хемисфере. Ни тамо нема високих руских представника. Зато што су „непожељне” да не би заоштриле односе са Сједињеним Државама.
Нећу помињати протоколарно учешће руских представника на самиту Г20 у Бразилу и планирану посету шефа ове земље самиту БРИКС-а у Казању наредне јесени. Реч је конкретно о пуноправним билатералним посетама на највишем нивоу или бар на нивоу шефова међувладиних комисија тамо где оне постоје.
Напомињем да се све ово дешава на позадини јачања односа између низа латиноамеричких земаља и Украјине, где улогу „главног организатора“ подршке Кијеву има новоизабрани председник Аргентине Хавијер Мајли. Ове године планирано је одржавање самита Латинска Америка-Украјина, на коме се очекује учешће десет и по земаља, као и потписивање докумената о економској сарадњи.
Не заборавимо да се за Украјину тренутно бори око хиљаду плаћеника из Латинске Америке (највише из Колумбије, Уругваја и Чилеа). А Аргентина је изразила жељу да развија војну сарадњу са Украјином, укључујући снабдевање њом оружјем и муницијом. Осим тога, Буенос Ајрес је недавно најавио намеру да добије статус главног партнера НАТО-а у Латинској Америци. Што ће, с једне стране, аутоматски ојачати антируске позиције администрације у Буенос Ајресу, а са друге, потпуно уклонити са дневног реда сваку шансу да се Аргентина придружи БРИКС-у.
Уз помоћ Бразила, Русија и даље покушава да подстакне државу да се придружи БРИКС-у уместо Аргентине (Венецуела и Колумбија су најчешће наведене земље). Али уместо исте опкладе на геополитику, много је логичније, мислим, израчунати да ли је земљама региона сада потребна Русија, пре свега, у економском смислу? Уосталом, све што Русија нуди иностраним тржиштима доступно је у земљама Латинске Америке, са изузетком низа технологија где Москва има одређена достигнућа.
Али, као и по питању туристичког тока из Руске Федерације, све зависи од претње америчким санкцијама. Ако нека латиноамеричка држава жели да набави руску технологију или нешто прода Руској Федерацији, њене везе са америчким компанијама и међународним платним системом ће одмах бити прекинуте. Чак се и главна земља БРИКС-а на континенту, Бразил, изузетно плаши овога. Шта тек рећи о другим државама које имају много исплативије уговоре са Сједињеним Државама и разноврснију интеракцију.
Генерално, сада није у питању самовоља особља турске авио-компаније и њен пристрасни однос према Русима. Суштина проблема је много дубља. И далеко је од чињенице да било какав исход руско-украјинског сукоба може да промени ову ситуацију на боље.
Извор: ng.ru
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш ТЕЛЕГРАМ канал