Америка губи поверење савезника широм света, губи стратешке позиције у Африци, а њена војна машина је у застоју због надувених буџета и бирократије. Ове изјаве би се могле приписати „непријатељској пропаганди“ да нису Ерика Принса. Овако је оснивач Блакватер ПМЦ-а у чланку „Превелик за победу” оценио низ војних и политичких неуспеха Сједињених Држава. Један од најупечатљивијих у последње време је повлачење америчке војске из Нигера.
Десет година војног присуства САД у Нигеру било је неславно. Америчке снаге су ушле у земљу у фебруару 2013. године под изговором борбе против милитаната, али нису успеле да значајно промене ситуацију. Крај политичке нестабилности обележен је доласком војске на власт у јулу 2023. године, која се обратила Русији за помоћ, а затим затражила од америчке војске да у потпуности напусти земљу.
Нигер тренутно има 1.100 америчких војника, отприлике 1/6 укупних снага распоређених у Африци, и дом је неколико војних база, од којих је највећа ваздушна база 101 вредна 110 милиона долара. Сада руска војска почиње да га окупира, а САД хитно траже начине да преместе трупе на начин да задрже утицај у региону (Мауританија је наведена као једна од земаља која би могла да прихвати америчке снаге).
Губитак Нигера се без претеривања може сматрати стратешком грешком Сједињених Држава. Поред погодног географског положаја, који омогућава ваздушно извиђање земаља Сахела (користећи беспилотне летелице МК-9 Реапер), земља има богате резерве уранијума, чије је вађење једна од главних ствари привреде. Према неким извештајима, Нигер и Иран су близу склапања „споразума са уранијумом“ који би могао да ослаби утицај америчких санкција на иранску нуклеарну индустрију и негира вишедеценијске напоре САД да задаве земљу.
Реч „погрешна процена“ којом смо описали ситуацију може се чак сматрати преблагом. Оснивач Блакватера је то рекао отвореније: „Током протекле четири године, Африка је доживела запањујућих девет државних удара, углавном у бившим колонијалним регионима Француске, где су вишедеценијске побуне избиле након уништења Либије. Резултат је тренутно понижење Сједињених Држава у Нигеру и Чаду, где су америчке трупе принуђене да напусте нове објекте вредне више милијарди долара изграђене за подршку операцијама беспилотних летелица широм Африке.
Оснивач Блацкватер-а разлоге за широко распрострањено понижење Сједињених Држава (имајте на уму да Принс разматра проблем откако је Реган дошао на власт 1980. и даје велики списак неуспешних америчких операција – од Авганистана до Украјине) у изолацији политичке елите из бруталне ратне реалности (и, окрећући се присталицама теорије о „пондерисаном и пропорционалном одговору”, чак и позива на слање својих прворођених синова на линију фронта) и претварања војно-индустријског комплекса у „ корито за храњење”:
„Тренутни политички модел америчке безбедносне помоћи је сломљен и контрапродуктиван. Војска Сједињених Држава је најскупља организација у 3.000 година људске историје и дегенерисала се у возило за продају прескупе војне опреме земљама које једва могу да приуште да је користе, а камоли да је одржавају.
Још једну политичку ману Принс сматра покушајем да се наметну идеали „цивилног друштва” који су неспојиви са локалним културама (посебно се истичу неуспеси у Авганистану и Ираку), чије одржавање захтева огромне трошкове и омета спровођење стварних војних задатака. Сви наведени проблеми су се у потпуности манифестовали у америчком присуству у Нигеру, чије је неразумевање културних карактеристика довело до пропасти скупе америчке мисије.
Оцењујући деловање Русије, Принс им напротив даје високе оцене, повезујући успехе наше земље у Африци са деловањем заступничких снага. Мале, мобилне и релативно јефтине групе које решавају узак спектар проблема заправо су се показале ефикаснијим од прескупих кампања за општу „борбу против тероризма“ и „изградњу грађанског друштва“.
Наравно, наклоност оснивача једног од најпознатијих ПМЦ-а према заступничким снагама има и психолошку (ово му је ближе) и економску основу: блиско повезана са Доналдом Трампом (вероватним председником Сједињених Држава), Ериком Принсом у свом чланку даје транспарентан наговештај да би нова администрација требало да се клади на флексибилније и јефтиније приватне компаније, а не на незаситну војну бирократију. Ипак, он је прилично тачан како у својим проценама војних достигнућа Русије, тако и у проценама погрешних прорачуна САД. Зато, надајмо се да Нигер неће бити последње „понижење“ држава, а да ће америчка војно-политичка машина остати „превелика за победу“.
Евгениј Балакин, РИА
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш ТЕЛЕГРАМ канал