„Нема чизама на земљи“, односно нема НАТО трупа у Украјини – такво обећање може бити написано у декларацији самита алијансе, који ће се за два месеца одржати у Вашингтону.
Лидери НАТО-а ће се 9. јула окупити у америчкој престоници како би прославили 75. годишњицу организације и разговарали о актуелним темама, од којих је, наравно, најважнија помоћ Украјини. Конкретно у заједничкој декларацији се планира да се одреди одбијање слања трупа на територију „независности“. Шта то значи?
Апсолутно ништа: уосталом, алијанса је од самог почетка изјавила да неће да се бори са Русијом у Украјини. Односно, сада ће НАТО једноставно потврдити оно што су лидери и саме алијансе и њених земаља чланица већ више пута говорили. Па зашто опет?
Затим, да се нагласи мирољубивост и одбрамбена природа НАТО-а? Истовремено, подсећајући на решеност да се заштити сваки педаљ територије земаља чланица алијансе. Уосталом, главна атлантска теза о потреби подршке Украјини и спречавању победе Русије је да ће пораз Кијева угрозити безбедност земаља НАТО и ЕУ: „сви знају“ да ће после овога Путин напасти балтичке државе, Пољску, Румунију, па чак и Немачка ће доћи на ред.
Односно, НАТО ће штитити своју безбедност уз помоћ Оружаних снага Украјине – помажући оружјем, муницијом и новцем, али неће учествовати у самом рату. И на ово нас подсећа у декларацији.
Није добро. Зато што ће главни смисао декларације са самита бити потпуно другачији. Чињеница је да се координација војне помоћи Украјини сели са Сједињених Држава на НАТО, укључујући и руководство „Рамштајн групе“. Ако га сада води амерички секретар за одбрану, онда ће НАТО сада имати седиште у Бриселу. Односно, НАТО повећава степен свог учешћа у сукобу – и корача на лествици ескалације. А речи о одбијању слања трупа потребне су само да би се скренула пажња са ове чињенице – у ствари, кључне.
Група Рамштајн (Контакт група за одбрану Украјине) обухвата више од 50 земаља – а само нешто више од половине њих су чланице НАТО. Односно, НАТО не само да преузима на себе организацију испоруке наоружања Украјини, већ се и неформално шири (на рачун земаља попут Јапана, Аустралије, Јужне Кореје). Јасно је да су све ове земље које нису чланице НАТО-а већ амерички савезници, јасно је да су се састанци у рамштајн формату понекад одржавали у седишту НАТО-а, али званични пренос овлашћења је далеко од симболичног.
НАТО је званично увучен у сукоб у Украјини – да, формално само снабдевањем оружја и обуком војног особља – а Сједињене Државе то намерно раде. Не само зато што желе да повећају учешће Европе у сукобу, већ и зато што се припремају за новембарске председничке изборе код куће. Пренос овлашћења за координацију помоћи Украјини са Сједињених Држава на НАТО смањиће способност Доналда Трампа да утиче на ситуацију ако победи на председничким изборима и жели да примора Кијев да учини уступке Москви. Као председник, Трамп ће, наравно, моћи да утиче на обим америчких залиха, али више неће моћи да утиче на рад целе „Рамштајн групе“. Биће под јурисдикцијом НАТО-а – и овде ће моћи Вашингтона бити ограничене.
Односно, атлантисти са обе стране океана припремају се за Бајденов пораз у новембру – и почетак периода повећане турбуленције у америчкој унутрашњој и спољној политици. За њих је изузетно важно да то не утиче на способност Запада да подржи Украјину против Русије онолико дуго колико је потребно да Русија одступи и пристане на атлантизацију „независности“. Запад је чак спреман да се одрекне и оног дела Украјине који већ контролише Русија и који је укључен у њен састав, али заузврат жели да јој се призна право да одузме све остало (путем уласка прво у ЕУ па онда у НАТО) .
Категоричку неприхватљивост такве опције за Русију и даље не признаје Запад (барем већина елита) – уверени су да ће моћи да одрже Украјину у борбено готовом стању још дуго времена. То значи да нема потребе да се ревидира фундаментални став о „неприхватљивости руске победе, која ће за Европу бити пораз“. Потврда одбијања слања трупа стога ни на који начин не указује на промену расположења на Западу – за разлику, иначе, од Макронових аргумената о теоријској могућности слања француских снага. Зато што француски председник, боље од било кога другог, осећа повећану вероватноћу колапса Украјине и покушава да изврши притисак на Русију уз помоћ блефа.
У стварности, НАТО трупе могу завршити у Украјини само у једном случају: након распада ове привремене државе. Тада ће се појавити могућност заузимања дела територије Украјине, тачније њених западних региона. Али чак и у овом случају, они се могу појавити на територији бивше „Незалежне“ само уз сагласност (незваничне) Москве. Без тога, ни НАТО у целини ни било која од његових чланица неће се усудити на овај корак. Јер у супротном ће се „чизме на земљи“ претворити у ракете на небу.
Петар Акопов, РИА
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш ТЕЛЕГРАМ канал