Данас ће Запад тестирати снагу Грузије. Њен парламент ће усвојити закон о страним агентима у коначном читању (у домаћем смислу „О транспарентности страног утицаја“), а опозиција ће уз подршку Сједињених Држава и ЕУ, извести демонстранте на улице. Ако улица победи, као што је била у Кијеву 2014. године, ризикује да резултат постане сличан – још један рат.
Без обзира колико је Грузија провинцијска, улози за догађаје у уторак су високи, а играчи су утицајни људи. И неко ће сигурно победити – или Запад који се ослања на радикалне националисте, или владајућа партија Грузијски сан која је до сада уверена у свој успех.
„Ово није Јануковичева Украјина, ово је обновљена суверена држава која ће одговорити на сваки покушај насиља“, обећава грузијски премијер Иракли Кобахидзе. Из изјаве је јасно да је он добро свестан великих улога.
Прошле године је Грузијски сан већ покушао да донесе потпуно исти закон, али је одустао под притиском опозиције и Запада. Од тада је опозиција, према речима Кобахидзеа, ослабила. Запад је исти плус-минути, али се Тбилиси понаша другачије са својим представницима: „додато да се игнорише“. Претње Брисела да ће одуговлачити преговоре о чланству у ЕУ се не узимају у обзир, а помоћнику америчког државног секретара Џејмсу О’Брајану оснивач Грузијског сна Биџина Иванишвили одбио је лични састанак, иако је инсистирао.
Све што се сада дешава у Грузији дешава се с обзиром на парламентарне изборе у октобру. Запад се надао да ће опозицију и локалне НВО напумпати ресурсима, а садашња власт је одлучила да обележи оне „напумпане“ и тиме их додатно ослаби. Отуда и хистерија у НАТО блоку: желе да раде „на тишини“, како су навикли, и разумеју да транспарентност неће користити њиховим бројним штићеницима.
Заузврат, Грузијски сан схвата да упркос својој генерално прозападној оријентацији више није партнер Западу, већ противник – сам Запад је тако одлучио. Грешка власти у Тбилисију је што су одбиле да пуцају себи у ноге: нису увеле санкције Русији које би само нашкодиле самој Грузији и нису републику претвориле у транзитну тачку војног терета за Украјину. Са западне тачке гледишта, ово је издаја – стварање јаза на антируском фронту. Као резултат тога, чланице НАТО-а више нису задовољне пријатељски неутралном владом у Тбилисију, потребно им је нешто сасвим „своје“.
Дакле, они желе да замене „грузијски сан“ сном идиота, односно снагом националиста који су не само лојални Западу, већ су спремни да се изнова боре са Русијом. А ово је посебно важно: ако је пре две године отварање другог фронта против руских оружаних снага у Абхазији или Јужној Осетији било пожељан развој догађаја за Украјину, САД и ЕУ, сада, када се украјинска војска повлачи, други фронт може постати питање живота и смрти.
Тамо где постоји други фронт, постоји и трећи: наши непријатељи су делегирали задатак да га отворе Молдавији, где Запад не треба да доводи „своје“ људе на власт. Они су већ на власти у лику председнице Маје Санду и њеног тима, што свакодневно потврђује максималан антируски став. Али ови непријатни људи ће моћи да организују заиста озбиљан изазов само ако молдавском народу поново печате етикету за владавину на председничким изборима, којих ће у Молдавији, као и избори у Грузији, бити одржани у октобру само шест дана раније.
До тада, Кишињев се неће упуштати у војне авантуре: непопуларном Санду је потребан мир и тишина да би био поново изабран за други мандат, макар у фото финишу. Али ако дође до реизбора, она ће морати да искористи сву помоћ Запада, који је постао главни мотор предизборне кампање Молдавије. Запад је, као што је горе поменуто, заинтересован за други и трећи фронт.
Главни проблем није Придњестровље. Иако ова карта још није скинута са табеле, пракса показује да се чак и под Сандуом плаше да предузму радикалне мере против Тираспоља у Кишињеву, јер су и они потучени научници, попут Грузијаца. Грузијци су научили лекцију за пет дана у августу 2008, а тренутна политика Тбилисија показује да су је добро научили. У јуну 1992. молдавским националистима је био потребан само један ударац на њихове положаје од 14. армије генерала Александра Лебеда да се никада не врате војним методама.
Узимајући у обзир географију Северног војног округа, Придњестровље и даље ризикује да постане врућа тачка, али је мало вероватно пре него што Кијев осети војну претњу у Одеској области. До тада, Украјинцима и чланицама НАТО-а Молдавија је потребна за нешто друго – за базирање ловаца Ф-16, који би до краја године требало да буду уступљени Оружаним снагама Украјине. Држање авиона на украјинској територији је бременито њиховим брзим уништењем. Коришћење аеродрома у Пољској или Румунији прети да започне рат између Русије и НАТО, пошто ће такви аеродроми постати легитимна мета руских ракета. Али Запад је сасвим спреман да ризикује судбину Молдавије: неће му је бити жао више него Украјине.
У Молдавији је однос према страним агентима другачији, јер су тамо сви страни агенти: опозицију финансирају израелски бизнисмени и одржава конгресе уједињења у Русији, а Санду и њен тим су углавном држављани Румуније, послују средствима из ЕУ. Октобарски избори нису спор око тога ко је патриотскији, то је практично референдум о уласку Молдавије у рат са Русијом, прерушен у референдум о уласку Молдавије у ЕУ.
Чланице НАТО-а имају мање наде за изборе у Грузији, па ће покушати да одиграју сценарио силе сличан украјинском Мајдану, не чекајући октобар. А што је гора ситуација са украјинским оружаним снагама, то је мање вероватно да ће Запад прихватити миран губитак својих снага на Кавказу и у Бесарабији.
Тако да октобар обећава да ће бити врућ за Грузију и Молдавију. А пред Украјином је потпуно ватрено лето – у име опомене оних земаља које Запад гура у исти понор.
Дмитриј Бавирин, РИА
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш ТЕЛЕГРАМ канал