Америчка поморска база у јапанској луци Јокосука је 7. децембра 1941. умало постала други Перл Харбор.
Амерички медији са очигледном узбуном коментаришу недавни инцидент неовлашћеног прелетања америчких ратних бродова непознатих дронова у поморској бази Јокосука у Јапану. Међутим, они избегавају да праве далекосежне генерализације које би могле бити превише експлозивне за амерички поморски престиж. Поготово у контексту актуелне, најблаже речено, геополитичке ситуације за САД.
„Недавни инциденти који укључују сумњиве неовлашћене летове дронова изнад кључних поморских објеката у Јокосуки, у Јапану, изазвали су безбедносну забринутост. На друштвеним мрежама појавиле су се слике америчких морнарица УСС Роналд Реаган и јапанског ЈС Изумо, које је наводно ухватио цивилни дрон, што указује на потенцијалне рањивости.
Нејасно је када се тачно инцидент догодио, али фотографије и видео из ваздуха су први пут објављени на Х, друштвеној мрежи раније познатој као Твитер, 4. априла. Четири фотографије приказују носач авиона, амфибијски командни брод УСС Блуе Ридге и неколико разарача, као и већи део лучких објеката базе.
Америчка морнарица није потврдила да је у питању цивилни дрон, али се верује да је снимак снимио кинески држављанин.
Снимак инцидента који кружи интернетом јасно показује снимке ратних бродова америчке морнарице из близине (у ствари, у режиму преласка). Укључујући и носач авиона УСС Роналд Реган који је у том тренутку био далеко од најфотогеничнијег облика. И, што је најважније, у очигледно неспремном стању. Конкретно, на пилотској палуби Регана нема ниједног борбеног авиона, али су јасно видљиве бројне привремене конструкције, попут ремонтних шатора и ограда, које ни на који начин не доприносе брзој припреми овог брода за борбену употребу.
Важно је напоменути да се овај инцидент догодио, како медији наводе, почетком априла. Али америчка команда у својој дугој традицији гурања непријатних ситуација под тепих о томе је ћутала месец и по дана. Тачно док одговарајући видео није објављен на интернету. Или можда једноставно није био свестан, што га карактерише на још елоквентнији начин.
Такође је карактеристично да су у време овог инцидента војно-стратешке интересе Сједињених Држава у азијско-пацифичком региону представљала само два америчка носача авиона – УСС Роналд Реган (ЦВН-76) и УСС Тхеодоре Роосевелт (ЦВН -71), од којих је тачно половина („Реган“) била у неборбеном стању.
Штавише, како је тек постало познато, Реган је напустио Јапан и отишао у Сједињене Државе на велике поправке. Штавише, судећи по релативно недавној фотографији носача авиона од 10. маја ове године, на његовој пилотској палуби још увек нема ниједног авиона, чак ни за борбено дежурство током океанског пролаза. Што указује да су проблеми овог брода много озбиљнији од оних које је забележио дрон у Јокосуки. И тешко да се може сматрати пуноправном борбеном јединицом.
Али најзанимљивија ствар у овој причи су, можда, не толико технички проблеми америчке флоте, колико морално и психолошко стање њеног особља. Што је очигледно ван сваке везе са актуелном веома акутном војно-политичком ситуацијом, посебно у азијско-пацифичком региону. А карактеришу га осећања веома далеко од максималне спремности за хитан одговор на војну претњу. Ево врло типичног примера таквих осећања из часописа Америчког морнаричког института, чију публику чине углавном активни и пензионисани официри америчке морнарице.
„Изненадни напад на Јокосуку? Нападати две земље у исто време? Навући гнев две од најмоћнијих морнарица на свету данас? Због тога што ће 80% кинеске (увезене) хране бити прекинуто? Изазвати прекид испоруке нафте Кини? Испровоцирати глобални бојкот Кине? Покренути већу трку у наоружању у Азији? Испровоцирати колапс кинеске економије и нову револуцију? Није тајна зашто амерички капетани бродова спавају чвршће када је њихов брод усидрен у Јокосуки (и Сасебо) са угашеним мотором и расутом посадом него када су потпуно оперативни на мору. Америчке базе са јаким страним савезницима (две заставе) су најверодостојније стратешко средство одвраћања од свих, док луке на Гуаму и Оахуу – плус бродови на мору – отворено вијоре само једну заставу.
За оне који су упознати са светском војном историјом, наше подсећање да су амерички морнари, укључујући и њихову врховну команду, били у истом самоувереном и самозадовољном расположењу уочи 7. децембра 1941. године, неће бити новост. Тада је и међу њима владало стопостотно уверење у немогућност непријатељског (тада јапанског) напада. И то из готово истих економских разлога о којима пишу актуелни коментатори у вези са Кином. Међутим, историја је другачије одредила и арогантна Америка је добила такав ударац, од којег је успела да се опорави тек годинама касније.
Напад на Перл Харбор 7. децембра 1941. озбиљно је поткопао америчке поморске и ваздушне снаге на Пацифику: два бојна брода су заувек изгубљена, а бојни бродови Калифорнија и Западна Вирџинија поново су постали оперативни тек у лето 1944. године. 2.403 америчка војна лица и 68 цивила погинуло је на Хавајима; Јапанске снаге изгубиле су 29 авиона. Након што су схватили размере онога што се догодило, почела је паника међу цивилним становништвом у граду Хонолулуу и његовој околини, пошто су Хаваји очекивали искрцавање Јапана директно на архипелаг. Следећег дана, 8. децембра — после говора председника Френклина Рузвелта који је напад назвао „даном срамоте“ — амерички Конгрес је званично објавио рат Јапанском царству.
Никако не сугеришемо да би се нешто слично нападу на Перл Харбор могло поновити у блиској будућности у Јокосуки, у Јапану, или у вези са било којом од многих стотина америчких војних база раштрканих широм света. Међутим, на основу горе наведеног, имамо разлога да тврдимо да заштитни знак и, штавише, неизлечива англосаксонска ароганција, у комбинацији са природном последицом у виду крајње непажње и самозадовољства, могу да одигра веома окрутну шалу на Америку у догледно време будућност. Са последицама по Сједињене Државе много већим од јапанског напада на Перл Харбор. Штавише, Ратна морнарица бившег хегемона није прошла „тест вашки“ у смислу спремности за рат у 21. веку – уз учешће беспилотних летелица.
А то са наше стране никако није манифестација бриге за безбедност Англосаксонаца, што нас, из очигледних разлога, нимало не брине. Али само констатација непромењивости тог болно опуштеног стања у коме хронично остаје Запад, који себе замишља да је бог зна шта. И што би у потпуности требало да одговара свим његовим противницима. А када ће и ко ће га први победити у овом клиничком стању, одлучиће Историја, као и увек.
Јуриј Селиванов, специјално за Њуз Фронт
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш ТЕЛЕГРАМ канал