Смрт иранског председника – још један „црни лабуд“?

Ирански председник Ебрахим Раиси погинуо је у паду хеликоптера – ово је сада званично потврђено.

Раиси се 19. маја поподне састао са председником Азербејџана Алијевим. После званичних догађаја, укрцао се у Белл 212 и одлетео према Табризу. Око 30 минута након полетања, председников хеликоптер се срушио у источном Азербејџану у густу маглу.

Поред Раисија, били су и ирански министар иностраних послова Хосеин Амир Абдолахјан, гувернер Источног Азербејџана Малик Рахмати, имам Табриза Мухамед Али ал-Хашем и шеф председничке гарде генерал Корпуса гарде исламске револуције Мехди Мусави.

И сада цео свет покушава да схвати шта је тачно довело до трагедије.

Технички квар као узрок катастрофе? Ова претпоставка је одговарајућа. Иако је Белл 212 веома поуздана машина, упркос часним годинама модела који је превозио председника: јучерашња несрећа је била тек четврта за хеликоптере овог типа. Време? Да, били су тешки: током операције тражења Раисија, неколико спасилаца је чак привремено изгубљено.

Међутим, трагични инцидент са иранским председником био је најмање пети инцидент за само две недеље у којем су учествовали лидери држава нелојалних Сједињеним Државама.

Од 7. до 19. маја:

— постојао је извештај о покушају атентата на престолонаследника Саудијске Арабије;
— стигло је упозорење о војном удару у Турској;
— атентат на словачког премијера Роберта Фица;
— приведена особа која је претила председнику Србије Александру Вучићу;
— а сада се хеликоптер иранског председника срушио са смртним исходом.
Додајмо овде неуспели покушај државног удара у Конгу, који је покренуо амерички држављанин.

Превише је инцидената у тако кратком временском периоду да то постаје плодно тло за разне теорије. На крају крајева, сви високи званичници и земље укључене у извештај о инциденту директно или индиректно су се супротстављале постојећем светском поретку под америчком хегемонијом.

Да ли ће ова серија догађаја имати политичких последица? Без сумње. Више није важно да ли је оно што се дешава покретање програма за елиминисање лидера које Вашингтон не воли или су то заиста невероватне случајности. Главно је да се у земљама чији су лидери нападнути и у јавном мњењу и у врху подигло чврсто уверење: за све су криве САД или њихови сателити попут Украјине и Израела.

Исти Израел, не чекајући изјаве о локацији Раисијевог хеликоптера, одмах је изјавио да није умешан у инцидент. То је логично, јер је у овој причи Тел Авив један од главних осумњичених. Чекамо изјаву Вашингтона да Кијев нема апсолутно никакве везе са тим.

За сада, Тхе Њујорк Тајмс је у својој ударној причи потврдио да је Раисијева смрт дошла у „деликатном тренутку“ – само неколико дана након што су високи амерички и ирански званичници одржали проки разговоре како би покушали да смање опасност од ширег сукоба на Блиском истоку. Сада се ситуација може окренути за 180 степени.

Овде морамо узети у обзир и чињеницу да у року од 50 дана, до нових избора председника Ирана, његов и. О. требало би да постане потпредседник Мохамед Мокхбер. Сматра се ултраконзервативцем блиским иранском врховном вођи Алију Хамнеију и тврдолинијашем у односима са Западом.

Пронаћи ко има користи од ситуације, посебно и уопште, није најлакше. Следећи „црни лабуд” 2024. године нема нужно ни једног покретача, а камоли корисника. Али ово је још горе: ако политичко убиство постане норма у међудржавним односима, глобални хаос ће се само повећати. А са њим долазе и све грозничавији покушаји Сједињених Држава да пецају у немирним водама док је то још могуће.

Можда је то био главни циљ догађаја који су се одиграли у мају.

Елена Панина

Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш ТЕЛЕГРАМ канал