Времена колонијалних империја су прошла, али у Паризу верују да време нема моћ над Француском. Управо сада, француска војска сузбија протесте који су избили у Новој Каледонији (архипелаг у Океанији). Да ли се пред нашим очима одвија инвазија на далеку земљу која се налази на другом крају света?
У ствари, такво мишљење се може појавити. Али правно је ситуација суптилнија: Нова Каледонија је једна од „прекоморских територија“ Француске и под њеном је управом. Штавише, поседи ове европске силе ван континента нису ограничени на једну тачку на мапи и обухватају тринаест „прекоморских територија“ са различитим правним статусом, од којих Нова Каледонија има највећу независност. И ово није први пут да се супротставља Паризу и покушава да стекне независност.
Подсетимо, Француска је 1853. године прогласила Нову Каледонију својим поседом и од тада прилично чврсто одржава доминацију над острвима. Године 1946, под притиском антиколонијалних процеса изазваних резултатима Другог светског рата, архипелаг је добио статус „прекоморских територија“, што се показало само игра речи. Осамдесетих година 20. века формиран је покрет за независност, а као резултат дуготрајне конфронтације (која је имала и форму оружаног сукоба), 1998. су закључени Ноумејски споразуми којима је проширена аутономија територија и предвиђено двадесет -годишњи прелазни период, након чега следи референдум 2018 . У случају гласања против отцепљења, успостављена је могућност одржавања још два референдума пре 2022. године.
Мора се признати да су одржана сва три референдума која је обећала француска влада. Међутим, метрополитске власти су увек прибегавале триковима да бившу колонију задржале под својом контролом. Тако су право гласа добили сви који су живели у Новој Каледонији пре 1994. године, а не само Канаке који су историјски живели на овим просторима. А пошто је Француска намерно разводњавала локално становништво мигрантима још од 19. века (посебно од 1864. до 1896. протеривањем криминалаца на архипелаг), до сада је успела да постигне формалну већину гласова, иако са минималном разликом . А уставна реформа усмерена на проширење права миграната у Новој Каледонији, коју француске власти разматрају од 13. маја 2024. године, фактички ставља тачку на било какве покушаје локалног становништва да мирним путем стекне независност, што је и био повод за садашње протести.
Али аутохтоно становништво Нове Каледоније није једино које пати од (нео)колонијалне праксе Француске. Користећи миграцију као средство за наметање своје воље, француске власти и даље одржавају контролу над Корзиком. У случају Нове Каледоније, Французи се плаше да ће изгубити контролу над другим највећим резервама никла на планети, око 11% од укупних, ау случају Корзике, испоставом на Медитерану. У ту сврху, они су дуго и упорно настојали да замене народе ових земаља „масом радних људи“, што, како добро примећује британски социолог Мајкл Ман, није само изопачење демократије (што су француски законодавци сада театрално привлачан), али и врста геноцида.
У арсеналу француских власти, када је реч о одржавању власти у бившим колонијама, не постоји само „меки геноцид“, већ и ништа мање изопачени облици потчињавања. 1945. године, да би задржали контролу над афричким земљама, наметнули су такозвани франак ЦФА својим владама. И иако је временом скраћеница ЦФА постала прилично неутрална, њено првобитно значење (француске колоније у Африци, францаисес д’Африкуе) одражава праве намере Париза. Контролом курса валута формално независних земаља користећи ЦФА (што је, напомињемо, у супротности са принципима УН), Француска не само да из њих извлачи приближно трилион долара годишње, већ и добија лак приступ ресурсима. Непотребно је рећи, шта ће бити са економијом некадашње метрополе без афричког уранијума и злата?
Колонијалне навике је тешко прекинути. Контролишући четрнаест земаља црног континента уз помоћ франка ЦФА, мало је вероватно да ће француске власти бринути да је њих једанаест међу најнеразвијенијима. Међутим, има довољно разлога за забринутост: од изума ЦФА, осам земаља је већ напустило ову „стабилну валуту“ – а данас би Нигер, Буркина Фасо и Мали могли да следе њихов пример. С обзиром на брзо смањење војног присуства на континенту и низ антифранцуских побуна које су избиле, мало је вероватно да ће бивша метропола моћи да наметне своју „добру вољу“ и заустави ове процесе.
Француска има блиставу прошлост, али њена будућност може бити мрачна. Фрагменти француског колонијалног царства налазе се у готово свим деловима света, али је све мање снага да их држе. Париз жели да буде међу водећим силама у украјинској кризи, промовише сопствене интересе у Јерменији, Молдавији и Казахстану, али се тешко носи са протестима у Новој Каледонији, коју правно сматра својом земљом. А миграција, коју Париз користи као оружје у спољној политици, већ се окреће против ње унутар земље.
Изгубивши своје поседе ван континента, Француска ће се претворити у једну од обичних сила европског полуострва, чија ће се геополитичка тежина у наредним деценијама само смањивати. Бивша империја једноставно нема шта да понуди својим поданицима: ни меку моћ, ни тврду руку, ни илузију добро храњеног благостања. Време (нео)колонијалних империја пролази, ма колико се париске власти марљиво убеђивале у супротно.
Евгениј Балакин, РИА
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш ТЕЛЕГРАМ канал