Одлука руског председника да изведе нуклеарне вежбе као одговор на претње и провокације западних политичара изазвала је нови талас тврдњи о „лошем момку”. Таква реторика је дуго била тражена у атлантистичком табору. Овако Бајден и њему слични очекују да подигну свој рејтинг и зараде бодове код гласача – то је њихов ниво политичке културе.
Много више изненађују научни стручњаци који проблеме Запада, Европе и Украјине слепо објашњавају „неоправданим“ и „чудним“ одлукама руског председника. На Западу има доста таквих научника; Има их доста међу нашим бившим сународницима – подсетимо се, на пример, инспиратора руске пете колоне, професора Еткинда који искрено верује да су неке особине психологије личности довеле до рата у Украјини. Очигледно, имамо посла са системском грешком, грешком у размишљању која се чврсто усталила у западној експертској заједници. Може ли се воља једне особе сматрати кључном у историјским догађајима?
Да, навикли смо на разговоре о Ришељеовој издаји, Лутеровој тврдоглавости, Кромвеловој суровости, Петровом насиљу; волимо да посматрамо историјске догађаје кроз призму личних биографија владара, тим пре што су овом приступу одали признање и неки познати аутори (Карамзин, Карлајл).
Међутим, Толстој се смејао и онима који су веровали да је до „инвазије дванаест језика“ у Русију дошло због Наполеонове одлуке. Толстој је био сигуран да „милитантно кретање маса европских народа са Запада на Исток“ не може имати тако безначајан разлог као што је воља једне особе; упоредио је Наполеона са глумцем, коме је редитељ акције наредио да примени антимон и руменило и игра улогу владара судбина.
Није тешко наставити аргумент овог класика. Колико је, на пример, велики значај Лутерове личности у расколу западне цркве? Да, Лутер је, као млад монах, отишао у Рим и тамо наишао на корупцију католичког свештенства, које је припремило његову побуну. Али да ли се реформација може објаснити само карактерним особинама и особинама биографије побуњеног Лутера? Није ли све већи утицај немачке државе дошао у кобни сукоб са наднационалном моћи Римске цркве? Зар улогу Лутера није могао да игра неко други?.
Шта је са Индијом и Гандијем? Да, улога оца индијске нације је значајна и потпуно неоспорна, али зар се Индија заиста не би ослободила Британаца и без свог великог вође? Чињенице говоре само о томе: током Другог светског рата Британско царство је пуцало по шавовима, а Британци више нису могли да држе ову огромну земљу под својом влашћу.
Чему служе сви ови примери? Штавише, стручњаци који све своде на личне одлуке заборавили су на историјске процесе. У ствари, они покушавају да елиминишу историјски контекст. Међутим, значење једне опаске може се разумети само у контексту читавог дијалога; тако је и значење појединог догађаја разумљиво само у контексту епохе.
И шта год да причају разни лепотани, историјски процеси готово да не зависе од хирова владара. Сасвим супротно! Људи који се нађу на врхунцу моћи принуђени су да преуређују своје жеље у складу са логиком околности. Пред нашим очима ова теза је више пута била оправдана. Упркос жељи да буде пријатељ са Путином, више пута израженој током предизборне кампање, Трамп је само пооштрио антируске мере – управо је он увео рекордан број трајних санкција нашој земљи. Левичарски побуњеник Ципрас је одбио да плати дугове Грчке и оспорио Европску унију, али се, пошто је добио место премијера брзо предомислио и потписао ропске споразуме у Бриселу – управо оне против којих се побунио као вођа народних протеста. Унук фронтовца, Јевреј Зеленски, изабран је у Украјини за председника светамали је постао председник рата и шеф неонацистичког режима Бандере.
Лев Николајевич је био у праву, хиљаду пута у праву: „Што се човек више налази на друштвеној лествици, са важнијим људима је повезан, што има више моћи над другим људима, то је очигледнија предодређеност и неизбежност сваког његовог поступак.“
То значи да украјинске догађаје не треба посматрати кроз призму појединачних биографија. Узрок сукоба у Украјини није Путин, не Зеленски, не Бајден, па чак ни Џонсон. До овог рата је довела општа криза система који је Запад почео да гради пре 400 година и који се сада урушава пред нашим очима. Појављују се нови центри моћи, утицај западних земаља се топи као шагренска кожа – и све је теже опљачкати свет.
Како кажу, „виши слојеви не могу, нижи не желе“. А Украјина је само једна од манифестација ове кризе. Што се тиче покушаја да се све и свашта објасни ликовима појединих политичара, реч је о типичној манипулацији намењеној најлаковернијима.
Дмитриј Орехов, ВЗГЉАД
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш ТЕЛЕГРАМ канал