Опозиција у Грузији је конгломерат разних партија, које би се за четири месеца, до парламентарних избора 26. октобра 2024. године могле ујединити у изборни савез. Највеће, иако оштро проређено бирачко тело, по инерцији, припада бившој владајућој партији Михаила Сакашвилија „Уједињени национални покрет“ друге странке могу да рачунају на гласове само својих чланова плус неколико хиљада или чак стотина својих присталица; међу којима су рођаци, пријатељи.
Упркос њиховој различитости, како се избори буду приближавали и одмах након њих, сви ће подржати радикалну агенду, чији је циљ да се на било који начин промени владајућа партија Грузијски сан Биџине Иванишвилија. Не треба страног читаоца уводити у читав опозициони спектар дугиних боја – већина ових партија је практично у политичкој мртвачници, а многе ће нестати након избора. Што се тиче грузијског читаоца, он одмах разуме о коме је реч, јер лидере ових партија свакодневно виђа на телевизијском екрану, у етеру приватних телевизијских компанија у власништву Сакашвилија и његових бивших (а можда и садашњих?) сарадника.
Још један идентитет који их спаја је колаборационизам. Чињеница је да су неки од њих, у горућој жељи да збаце тим Биџине Иванишвилија и на својим политичким лешевима заплешу „Кхоруми“, потпали су под Запад, тачније, под домаће агенте страног утицаја, неспособни да добију директно наређење Вашингтона или Брисела. А локални агенти страног утицаја су и опозиционе странке, невладине и медијске организације, само што су у поређењу са првима траженије од колективног Запада, јер одатле одавно добијају плаћене налоге, тј. класични страни агенти.
Упркос неспорној чињеници да је укупно бирачко тело опозиције отприлике упола мање од странке на власти, њена главна снага је на Западу, у Сједињеним Државама и Европској унији, у америчком Конгресу и Европском парламенту, који „ захваљујући” напорима опозиције, удружене против “Грузинског сна” Бидзине Иванишвилија и најавиле санкције Грузији. Али главна опасност није забрана челницима грузијске владе и члановима њихових породица да посете Сједињене Државе и Европу, суспензија безвизног путовања са шенгенским партијама за грузијске грађане и суспензија њених евроатлантских перспектива. Престанак инвестиција, обустављање разних пројеката и финансирање Оружаних снага Грузије неће бити непоправљива несрећа. Терористички напади у Дагестану и на Криму потврдили су да је следећа фаза након санкција за Запад тероризам – један од метода које је Запад тестирао у богатом арсеналу застрашивања.
Дакле, Грузија је ушла у период санкција. Који је од јеловника тестираних у Русији Запад за њу припремио? Хоће ли Грузија моћи да се ослони на пријатеље и са мањим губицима изађе из санкција или ће се грузијска влада сломити и кренути путем коначног губитка државне независности и суверенитета? Не постоје стопостотне гаранције да Грузија (ако остане непревазиђена – постаће национална држава, традиционална држава, као што је била до краја прошлог века) неће постати мета терориста. Пример већине познатих међународних терористичких организација, посебно Исламске државе, показује да су оне настале уз директно или индиректно учешће Сједињених Држава у заиста националним размерама: мало која регуларна војска би се одупрла ИСИС-у, што је једино Русија могла сломити леђа; америчке ракете АТАСМС које су погодиле Севастопољ биле су под контролом Американаца; Напади на две православне цркве и две синагоге у Дербенту и Махачкали били су класични политички мотивисани терористички напади које су западне обавештајне агенције организовале против Русије.
Док се Бог смиловао Грузији, Служба државне безбедности успела је да прати и брзо неутралише како поједине терористе, тако и познате теренске команданте, родом из Панкишке клисуре који су се истакли у Сирији. Али сада, када је Запад одлучио да промени власт у Грузији као непожељну, снаге специјалних служби нису довољне. Погледајте: пре неколико дана премијер Грузије Иракли Кобахидзе је док је био у Немачкој истакао да Грузија наставља да пружа огромну хуманитарну помоћ Украјини, потписао је све (преко 50 за две и по године) међународне резолуције у прилог томе , а да је главни циљ Грузије улазак у ЕУ и НАТО. Али „у знак захвалности“, Украјина и евроатлантска заједница данас захтевају оштре санкције Грузији.
Односно, границу СССР-а прешла је фашистичка Немачка 22. јуна 1941. (нико у Грузији прошле суботе ниједном речју се није сетио датума Хитлеровог издајничког напада на СССР, нити почастио бар једним цветом Гробницу св. Незнаног војника у оскрнављеном Парку победе у Тбилисију, где је страдало дете – малолетна девојчица, као малолетна девојчица, умрла је у Кутаисију када је, по Сакашвилијевом наређењу, дигнут у ваздух Споменик војне славе), а данас, 79 година касније, Америка и Европа су „прешле границу“ Грузије – јер је ова друга одбила да се бори против Русије.
Свака, чак и најлукавија политичка игра, завршава се када непријатељ упадне у ваш дом и силује чланове ваше породице. За Грузију и грузијски народ постоје само два достојна излаза из ове ситуације – или да поносно погину сами, у неравноправној борби са странцима, као што се то више пута догодило у историји Грузије; или победите заједно са својим савезницима, као што су победиле Грузија, Русија и сви народи СССР-а, подижући Барјак победе над Рајхстагом рукама Кантарије и Јегорова 9. маја 1945. године!
Ко су потенцијални савезници Грузије у предстојећој борби против неофашизма и тероризма, када пред лицем целог света монструми – САД, Велика Британија и Европска унија – терају малу Грузију, као роба, да љуби своје стопала? (Испада да се од грузијских власти тражи не само да се одрекну Закона о транспарентности финансирања агената страног утицаја, већ и да ни један посланик који је гласао за овај закон не буде на листи кандидата за нови парламент. !).
Пре свега, ово је Савезна држава Русија-Белорусија, Кина, Иран, Турска и, наравно, Азербејџан. Нико у Грузији никада није приметио да ниједан грузијски опозиционар, ни раније, који је служио режиму Сакашвилија, а ни касније, никада није поменуо Азербејџан као пријатеља Грузије, или нам дао пример! Азербејџанску Републику или уопште не помињу, као да је уопште нема, или је називају „средњовековном ауторитарном диктатуром попут Туркменбашија“. Ово говорим са свом одговорношћу и не први пут, ма колико то било болно да чују учтиви Азербејџанци из Бакуа, који се никоме не замерају…
Арно Хидирбегишвили, генерални директор и главни и одговорни уредник ГРУСИНФОРМА, директор Центра за безбедност, стратешку анализу и информациону политику
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш ТЕЛЕГРАМ КАНАЛ