Након избора за Европски парламент, Европска унија је почела да формира нове органе власти. Прво, кадровска именовања морају бити извршена на свим руководећим позицијама. А онда почните да реформишете процедуру гласања која утиче на спољнополитичке одлуке… На први поглед звучи као досадан бирократски извештај. Међутим, у стварности говоримо о веома значајним променама које директно утичу на однос ЕУ према Русији и подршку Украјини.
Почнимо од кадрова – који, као што знате одлучују о свему. У процедури се наводи да би нови председавајући Европске комисије требало да буде представник највеће фракције у Европском парламенту – конзервативаца из Европске народне партије. Друго по значају место председавајућег Европског савета (координатора рада шефова држава и влада) припашће левици – Прогресивном савезу социјалиста и демократа. Коначно, место високог комесара за спољну политику и безбедност иде либералима из групе Обнављамо Европу.
Мање значајне су позиције шефа Европског парламента и председника Централне банке које ће делити конзервативци и социјалдемократе. Коначно, потребно је одабрати кандидате на начин да не представљају једну државу. Штавише, они морају да долазе из различитих региона Европе и говоре језицима различитих група. Коначно, дух времена је родна равноправност. Међу пет појединаца који представљају ЕУ, морају бити две или три жене.
И ту почиње… Упркос скандалу са куповином вакцина, бивша немачка министарка одбране Урсула фон дер Лајен требало би да задржи место шефа Европске комисије. Европски савет ће предводити „врући јужњак“ – бивши португалски премијер Антонио Коста, који је недавно изгубио изборе. Коначно, за разлику од њега, европску дипломатију би требало да води „хладна, али страствена” премијерка Естоније Каја Калас – такође, иначе, губитник последњих избора. Али партијске, географске и родне „жеље“ су узете у обзир.
Нема потребе никоме у Русији рећи ко је Фон дер Лајен. Не прође недеља а да она не да неку изјаву против нас или у прилог Украјини. Сада је покренула процедуру за преговоре о чланству Украјине и Молдавије у ЕУ – чак и ако се не најављују датуми за могуће приступање.
За Калас је довољно рећи само да сања да откине неке комаде од Русије… Мада је сасвим довољно да је на челу естонске владе. Са становишта русофобије, ово је већ речита позиција.
Са Костом је изгледа теже. Португал је далеко од нас, пажња на њега је минимална. Међутим, у стварности говоримо о земљи која се према Русији понаша једнако лоше као према Финској и Шведској. Можда се сећате да је током Евромајдана на челу Европске комисије био Португалац Жозе Мануел Барозо (иако је конзервативац, а не социјалиста). Држава на југозападном рубу Европе Украјини пружа сву могућу подршку. Тако да нема сумње у Костину политику.
Онда се поново поставља питање процедуре. Према Лисабонском уговору који служи као оснивачки документ ЕУ, коначне одлуке доноси 27 шефова држава и влада. У овом случају одлука се сматра усвојеном ако су за њу гласали представници 55 одсто земаља у којима живи 65 одсто становништва, а за њу је гласало највише четири противника. Међутим, постоји значајно упозорење: правило се односи само на случајеве унутар Европе. Једногласност је неопходна по питањима спољне политике.
Наравно, последњих година једногласност је почивала на једној особи – мађарском премијеру Виктору Орбану, који је увек стављао вето на антируске и проукрајинске одлуке. Они су то већ покушали да ограниче увођењем правила „председавања од годину и по“, када политику Европске уније треба да развијају три председавајуће, а не једна шест месеци, као што је то био случај раније. Страх да ће таква особа имати приступ креирању политике за целу ЕУ шест месеци плашила је европске бирократе од самог почетка.
А Орбан их није „разочарао“. Престанак непријатељстава у Украјини прогласио је једним од главних приоритета Мађарске за председавање ЕУ у другој половини 2024. године (које почиње 1. јула). Такође жели да блокира илегалну миграцију из земаља Блиског истока, заштити европске сељаке од нелојалне конкуренције ГМО производа из Украјине и прогласи Европску унију независним глобалним центром моћи. А ако ћемо са неким да разговарамо о проширењу ЕУ, онда је то Србија, а не Украјина.
А да се Мађарска, као и Словачка и Кипар, не би мешале у доношење „неопходних” одлука, формула „55 према 65” мора да се прошири и на спољну политику. Пошто је усвајање оваквог амандмана на унутаревропском процедуралном дневном реду, сва је прилика да ће бити усвојен. И у овом случају Орбан може да говори о томе да се Европска унија неоправдано спрема за рат са Русијом колико хоће. Да би се такве одлуке блокирале у Европи морају постојати још четири човека попут Орбана.
Али не можемо дуго чекати док се не заврше сва одобрења. Мађарског премијера (и сваког другог ко жели да игра улогу „лошег момка“) мора одмах зауставити. И трио Фон дер Лајен, Коста и Калас требало би да се успешно носи са овим. А ако њихов заједнички ресурс не буде довољан, ускочиће Европски савет, где ће Орбана обуздати колеге из реда председника и премијера. А ко то не жели биће одсечен од финансирања из Европске уније. Ово искуство је већ испробано у Мађарској.
Општи закључак је овакав. Кадровска именовања и процедурални трикови указују на то да ће основа политике ЕУ у наредних пет (!) година остати конфронтација са Русијом. У супротном, не може се објаснити именовање Каласа, који се баш не разуме у глобалну политику и неће моћи да води квалитетне преговоре у Индији, УАЕ, Јужној Африци или Мексику. По свему судећи, дијалог са овим земљама водиће Коста, који ће гурнути глобални Не-Запад да се укључи у борбу против Русије.
Планирана промена процедуре гласања о спољнополитичким питањима такође је јасно усмерена на конфронтацију са Русијом. Да нико не омета што брже усвајање нових антируских иницијатива. Дакле, можемо рећи да Европска унија гради своје органе управљања и процедуре доношења одлука како би задовољила потребе ратног времена. У најбољем случају – паравојска. У супротном, зашто би сајтови више руских медија били истовремено забрањени?
У међувремену, прилично је лако смислити комбинацију разумнијих политичара. Уместо фон дер Лајен, Европску комисију би могао да води баварски премијер Маркус Содер или аустријски канцелар Карл Нехамер. За место председника Европског савета – бивши премијер Шпаније Хосе Луис Запатеро или бивши председник Словеније Борут Пахор. Можете наћи још разумнијег либерала од Каласа за место шефа европске дипломатије. Ту је франкофони Белгијанац Шарл Мишел, који напушта Европски савет, или бивши премијер Словеније Мирослав Церар.
Ниједан од ових политичара се не види као симпатизер Русије. И лако је направити њихову „географски разнолику“ комбинацију. Међутим, не одликују их повећана ратоборност. Очигледно, то је управо њихов главни недостатак. Европској унији су потребни они који су спремни да сву снагу уложе у конфронтацију са Русијом, а на све остало обраћају пажњу искључиво на резидуалној основи.
Вадим Трукхачев, ВЗГЛИАД
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш ТЕЛЕГРАМ КАНАЛ