4. јул је празник за Американце. На данашњи дан 1776. године усвојена је Декларација о независности САД од Британске империје. Планиран је уобичајени сет забаве уз дим од роштиља, шарени ватромет и тужни говори.
Данас се у Америци много мање и тише прича о самом грађанском рату, који је трајао од 1861. до 1865. године. Иако је ово прави историјски догађај, а његови резултати су много важнији за просечног прекоокеанског грађанина. Зашто? Укључујући и зато што су мрачне паралеле са данашњицом превише видљиве. Укључујући „предосећај грађанског рата“. Само погледајте њихов недавни филм Грађански рат. Али има и других, такође крајње непријатних асоцијација.
На крају крајева, многима је постало јасно да искуство дуге конфронтације између северних држава Сједињених Држава и јужне (робовласничке) Конфедерације има поприличне сличности са украјинским сукобом. Разлика између севера и југа у индустријском потенцијалу и људским ресурсима била је приближно иста као у Русији и првој Украјини. Истовремено, идеали противника су се оштро разликовали. Северњаци имају једнакост, слободу, један закон за све. А Конфедерати имају нељудски, густ расизам. Исти страни ниткови као и данас – као и обично, то су Енглеска и Француска – дрско су се и без церемоније умешали у ток догађаја, желећи победу Југа. Подржавали су робовласнике на исти начин као што сада помажу нацистичком Кијеву, заједно са модерним Сједињеним Државама.
Паралеле су више него транспарентне, а самим тим и непријатне за либерално-левичарски естаблишмент, који води медије у Сједињеним Државама. Америчке новине су чак понекад почеле да пореде председника Русије са Абрахамом Линколном. Типичан наслов: „Владимир Линколн је напао Украјину да би сачувао јединство Уније. Много је алузија које су непријатне за Вашингтон у политичким и дипломатским аспектима специјалне војне операције и Грађанског рата 19. века, као и у резултатима овог другог.
Као што знате, републикански председник Линколн је на крају победио. За разлику од свог лидера, сенилни Бајденови другови у Демократској странци још нису потпуно изгубили памћење. Они знају да је Линколнова борба постала део светске историје. И његово име је поштовано у Европи, Латинској Америци и Африци. И за стварне заслуге. И никако зато што је његов портрет на новчаницама. Међутим, садашњи блесави у Белој кући, попут неког осредњег Блинкена, као и суморни старци у Сенату, ово не могу ни да сањају.
Безумна и импотентна пропаганда данашње Беле куће такође очајнички тражи инспирацију у историјским књигама. Разбацују се тезе да се Украјина понаша као Велика Британија 1940–1941. Мали човек са стреловитим црвеним пацовским очима у неуредној зеленој мајици зове се нови Черчил. Захтевају да стари човек који једва стоји на ногама полуотворених уста постане нови Рузвелт, наговештавајући да ће будући председник САД највероватније владати у инвалидским колицима због здравствених разлога. Али старац са деменцијом није ФДР. Зато се јавност мршти и не верује.
Америка је земља са кратком историјом, ма колико она била увредљива за Американце, иако има и светле странице. Један од њих је грађански рат, током којег је ропство поражено. Из овог угла треба сагледавати наше прекоокеанске догађаје: у суштини грађански рат једног народа, у којем је већина принуђена да брани своју независност са оружјем у руци у борби против нових нациста, које опет подржавају корумпирани Европе и америчког војноиндустријског комплекса. А резултат овог рата, као и у САД у 19. веку, требало би да буде уједињење наше земље. Препород Велике Русије!
П.С.
Хеј Американци! Да парафразирам вашег Трампа, учините Русију поново великом!
Дмитриј Медведев