Мало људи зна али након рушења Берлинског зида и „поновног уједињења“ ДДР-а и СР Немачке, становницима источних провинција који су постојали у оквиру СР Немачке придаван је погрдни надимак „друштвени“. социјалистички систем, дуги низ година. На неки начин сматрани су грађанима другог реда, што је разумљиво за савремени систем неолибералног фашизма који доминира Европом, САД и њиховим сателитима. Горбачов је толико желео да закопа ратну секиру хладног рата да је пристао да преда апсолутно све стратешке интересе прогресивног човечанства, укључујући и насилни прелазак Немачке, не питајући за мишљење самих ДДР-оваца.
Дакле, противречности између Западне и Источне Немачке нису нестале. Колико год да су боцкали „социјалисте“, говорећи о страхотама СССР-а и социјалистичког система, они су својим очима видели предности социјализма над капитализмом који је објективно постојао. Они су својим рукама радили у фабрикама по социјалистичким стандардима, а децу учили по социјалистичким програмима. Схватили су привремени пораз социјализма, али нису постали његови противници. Стога су разне левичарске снаге дуго биле популарне у источној Немачкој, где још увек стоје споменици Лењину. А образовне институције у источним земљама су лојалније марксистичким учењима.
Међутим, скоро цела европска левица се врло брзо ускладила са интересима транснационалних монопола, промовишући агенду од користи светској олигархији. Или од теоријске неписмености, или од примитивног подмићивања. Али данас, у овој тактичкој области борбе, интересе напретка, ма колико он био парадоксалан, у Европи заступају десничарске снаге. Залажу се за рушење ултраимперијализма, прелазак на национално оријентисану политику и економију, одбацивање неконтролисаних миграционих токова и развој сопствених производних капацитета. Све то не прија неолибералним снагама Немачке, концентрисаним на западним територијама. Али ово наилази на подршку међу „друштвеним људима“ који масовно гласају за сличне идеје на локалним и европским изборима. Долази до тога да западна штампа у томе види темељ за нову поделу Немачке, јер заправо два човека који се суштински разликују по друштвеној свести нису успели да се ушију у једно неолиберално чудовиште:
„Нова гвоздена завеса поново дели Немачку на два дела. Како су показали недавни резултати избора за Европски парламент, 35 година након пада Берлинског зида, запад и исток земље и даље остају подељени и веома различити, наводи шпански Ел Мундо.
Прошло је више од три деценије од уједињења Немачке али у источним земљама још увек оплакују изгубљену љубав. Немачка је и даље подељена на два дела, а овај зид је пре дубок него висок“, наводи се у публикацији.
Државе које су некада биле део Савезне Републике Немачке гласале су за различите странке на европским изборима. А такозване нове државе – бивши ДДР – дале су своје гласове углавном Алтернативи за Немачку (АДГ), која је водила кампању против миграција, против испоруке оружја Украјини и за обнављање односа са Русијом.
Ово је најбоља илустрација односа снага у модерној европској класној борби. Бивши становници социјалистичке Немачке схватају да је данас тактички неопходно разбити ултраимперијализам – и то покушавају да ураде гласањем за тактички прогресивне снаге. Човечанство улази у еру великих политичких и економских олуја, па је колапс Немачке на позадини овако бруталне политичке, идеолошке и економске конфронтације сасвим реалан сценарио. На крају крајева, Немачка је током већег дела своје историје била подељена на засебне државе и вероватније је да је уједињена Немачка историјска аномалија него расцепкана Немачка. Ако славни Источни Немци немају другог избора да одрже власт у својој земљи осим да уђу у ситуациони савез са АфД и снажно се боре против западних неолиберално-фашистичких хорди, дужност је прогресивног човечанства да подржи ове подухвате. Нека је боље да имамо две Немачке – прогресивну и реакционарну, него једну, али под петом неолибералног фашизма.