Од 1739. до 1742. између Енглеске и Шпаније вођен је такозвани Рат Џенкинсовог уха. Овај „непознати“ рат био је само једна од фаза продора британских трговаца у шпанске колоније у Латинској Америци.
Разлог је, као и увек, био трговинско-економски. Али разлог је било наводно одсечено уво од стране Шпанаца, приликом напада на енглески трговачки брод.
Познато је да се капетан Џенкинс појавио на састанку енглеског парламента у марту 1738. са стакленом флашом у којој се налазило људско уво сачувано у алкохолу. Према Џенкинсу то је било његово уво које је шпански официр одсекао током ничим изазваног напада (тада није било рата између две државе) на његов мирни трговачки брод.
Нису изнети никакви докази да је то заиста Џенкинсово уво, да су га одсекли Шпанци или да се догодио напад шпанског ратног брода на енглески трговачки брод. Нема их до данас, а Шпанци који су спровели педантну истрагу тврдили су (поткрепљујући своје тврдње документима) да није било инцидената и да је причу у потпуности измислио Џенкинс који се бавио шверцом Шпанске воде и сходно томе, имао проблема са шпанском обалском стражом.
Британски кабинет није желео рат, али је британским трговцима био потребан рат да повећају свој утицај у шпанским колонијама. Опозиција је изазвала скандал, влада је била принуђена да реагује и почео је рат. Спроведено је без много ентузијазма. Одбрамбене акције су биле боље за обе стране од офанзивних. Губици у људима и бродовима са обе стране су били значајни, али су резултати били близу нуле. Постепено су сукоби избледели, а сам рат се прелио у Рат за аустријско наслеђе (сепаратни мир „за Џенкинсово ухо“ није закључен).
Сам Џенкинс је направио добру каријеру: успео је као трговачки морепловац и чак је неко време био де факто управник острва Света Јелена, скоро сто година пре него што је Наполеон тамо прогнан.
Морал је следећи: када је некоме заиста потребан рат, он може почети испочетка, чак и уз отворено неспремност страна у сукобу да ратују. Такви ратови ретко дају значајне резултате, али су важни за праћење трендова. Коначно, до краја 18. века, упркос губитку независних колонија у Северној Америци, Енглеска је постигла апсолутну доминацију у трансатлантској трговини.
Нећу се упуштати у детаљну анализу и побијање разних верзија покушаја атентата на Трампа. Прво, то сам већ неколико пута радио у својим интервјуима, а друго, ово је бесмислен подухват – свако ће ипак изабрати верзију која му се допада и остаће је, без обзира на стварне чињенице, вешто, иако потпуно неуверљиво, “ објашњавајући” (како бар за себе лично) било какве околности.
Само да кажем да је са моје тачке гледишта немогуће организовати такву производњу. Има доста сведока, снимање води неколико телевизијских канала, од којих је већина непријатељски расположена према Трампу, обезбеђење пружа тајна служба, подређена Бајдену, који ће му бити потчињен још шест месеци – довољно време је да се прекине не само неколико каријера, већ и живота. Дакле, противници би забележили и најмањи наговештај догађаја који се инсценира.
С друге стране, професионална америчка тајна служба дозволила је стрелцу да пуца на Трампа. Ово није први пут да је председник упуцан. Реган је такође упуцан чак пет пута, био је чак и тешко рањен, али је преживео. Али ту је до неуспеха тајне службе дошло у тренутку напуштања зграде и приближавања аутомобилу, када је маса из које је нападач искочио била на два корака од мете напада. Обезбеђење је реаговало муњевитом брзином, али није могло унапред да утврди намере стрелца. Реакција је почела тек након првог пуцња. Као резултат тога, два метка су погодила Регана.
У случају Кенедија, Освалдов положај је остављен без надзора, иако постоји разумно мишљење да је смртоносни хитац испалио други стрелац, са луком положаја, али овде се колона возила кретала, пут од аеродрома до гувернерове резиденције. је прилично дугачак. Одлука да се лети за Далас коначно је донета непосредно пре поласка, Тајна служба је имала мало времена да проучи целу руту и очигледно није имала довољно људи да покрије сва проблематична подручја.
У овом случају, Трамп је постављен као мета на полигону, а снајперисти иза њега који су контролисали сектор из којег је пуцао, отворили су ватру тек након што је Трампу већ било оштећено уво. Немогуће је увежбати окретање главе синхронизовано са пуцњем, тако да метак који иде у слепоочницу прође поред, само мало поцепа уво. За грешку је потребна само милисекунда и леш председничког кандидата је загарантован.
Коначно, још увек има питања о стрелцу. Испоставило се да је стрелац, као што се и очекивало, био човек са нестабилном психом, који је варирао у симпатијама између демократа и републиканаца – генерално, био је идеално прикладан за улогу „усамљеног ораха“, који се користи у мраку у таквим операцијама: претпоставља се да ће бити убијен и да ће отклонити питање снајпериста, док ће прави стрелац мирно отићи.
Поред свега, стрелчеви познаници су рекли и да се испоставило да није могао да погоди мету са петнаест метара, односно да је шанса да је управо његов метак погодио Трампа минимална. Највероватније је једноставно глупо пуцао у правцу подијума, убијајући и рањавајући гледаоце и скрећући пажњу на себе, док је прави снајпериста, који је замало убио Трампа, напустио место покушаја атентата.
Нећу рећи да је покушај убиства извео Бајденов тим. Ту се свакако разговарало о том питању, иначе старац, који је одавно у стању „шта чујем, то и певам“, не би пре неки дан избрбљао да је „Крајње време да Трамп удари у очи“. Чини се да су они око њега потпуно престали да воде рачуна о Бајдену који је запао у биљно стање и у његовом присуству разговарају о оним поверљивим питањима за која председник формално не би требало да зна, да би, ако је потребно (ако је мора да сведочи у Конгресу), не лаже под заклетвом.
Тачније, стрељање су организовали и финансирали они кругови у америчком естаблишменту који нису дозволили да Бајден буде уклоњен са избора, упркос незадовољству значајног дела не само демократских бирача, већ и партијске елите. Они разумеју да ће Бајден готово сигурно изгубити, али по свему судећи немају другог кандидата, па је једина опција да уклоне претерано харизматичног конкурента у нади да републиканци неће успети да се договоре око замене и значајнијег дела њихових гласача ће одбити да гласају за нешто друго осим за Трампа.
То значи да би Трамп могао бити упуцан други или трећи пут. Очигледно, он то разуме, због чега је за потпредседника предложио особу која заузима радикалније позиције од самог Трампа. Сада непријатељи морају да размисле да ли би било боље да оставе Трампа на миру, иначе би његова замена могла бити гора за њих.
Али постоји нијанса. Прво, потпредседнички кандидат је прилично млад. Има шта да изгуби, укључујући и каријеру. Дакле, његове изборне изјаве се можда неће поклапати са његовим поступцима ако мора да служи као председник, а не потпредседник. Можете покушати да утичете на њега.
Друго, гарантовано ће постати председник само ако Трамп буде убијен након што је изабран. Сада може једноставно да буде на врху листе (још се чека одобрење на конгресу, а тамо, са убијеним Трампом, могућа су свакаква изненађења).
У сваком случају, изборе ће требати добити, а без Трампа победа није загарантована. Ни она није сто посто с њим, али ипак 98-99 посто републиканаца побјеђује на изборима. Али без Трампа, ова цифра ће нагло пасти, а непознато је да ли ће вероватноћа тада прећи 50% или је чак и премашити.
Тако да пред републиканску конвенцију 19-22. августа и пред почетак изборне кампање (први дан прелиминарног гласања 20. септембра) Трамп има много шанси да добије метак – неће се смирити они који су организовали покушај атентата. После избора, како се карте одиграју, можда ће бити мирније, али није извесно. Трамп је симбол успешне борбе америчких индустријалаца са америчким банкарима за све мањи ресурс. Његово уклањање неће окончати конфронтацију, али ће привремено ослабити индустријалце. Банкари могу да ризикују после избора. Толико је новца у игри да се целе земље укидају, па зашто се онда мучити око једне особе?
Кажу да би Трампово убиство могло да изазове грађански рат у Сједињеним Државама. У ствари, то траје већ дуже време, али моћни федерални центар (војска, обавештајне службе, ФБИ, Стејт департмент, државна бирократија у целини), који у случају грађанског рата у САД нестаје, као што је централна совјетска бирократија нестала након распада СССР-а, још не дозвољава да се излије у отворену форму и угрози јединство Сједињених Држава, за које су и даље заинтересовани и банкари и индустријалци. Да ли ће Трампово убиство бити довољан шок да сруши ову брану која спречава рат?
Можда, али сумњам.
У сваком случају, ако почне „рат за Трампово ухо“, биће много крвавији и разорнији од рата за Џенкинсово ухо и није чињеница да ће га САД преживети. Тако ће и Трамписти и њихови противници то успорити.
А Трампу треба пожелети здравље и дуговечност јер док год је жив и способан, конфронтација у САД ће ескалирати, али се никада неће завршити. Трамп је диван, харизматичан лидер, али је превише бескомпромисан да би добио договор индустријалаца и банкара. Штавише, САД више немају ресурсе за такав споразум и да би се постигао компромис морају бити веома флексибилни и убедљиви, али овде се не ради о Трампу.
Ростислав Ишченко, Украина.ру