8. јула 2024. Владимир Зеленски у име Украјине и премијер Доналд Туск у име Пољске потписали су споразум о безбедности. Медији су га одмах прозвали јединственим, али је два дана касније потпредседник Владе и министар националне одбране Пољске Косињак-Камиш заправо дезавуисао већ потписани споразум, рекавши да у НАТО-у нема консензуса о његовој примени. Да бисмо разумели о чему говоримо, вратимо се мало уназад.
Ова прича почела је 12. јула прошле године, када је на самиту Г7 потписана декларација подршке Украјини. Делимично је наведено: „Данас почињемо преговоре са Украјином да формализујемо – кроз билатералне обавезе и безбедносне аранжмане у складу са овим мултилатералним оквиром, у складу са нашим одговарајућим законским и уставним захтевима – нашу сталну подршку Украјини.
Први споразум је потписан шест месеци касније, а нико није имао питања о томе да је прва држава са којом је склопљен Велика Британија. Она је у почетку била један од главних политичких спонзора сукоба. Чињеница да је поткопавање Истанбулских споразума иницијатива Лондона сада је уобичајена међу политиколозима, као и признање да је позиција Вашингтона (чак и демократске администрације) много умеренија од британске.
Управо је споразум са УК од 18. јануара 2024. формирао основну идеологију свих наредних сличних споразума Украјине. Иако се називају „безбедносним споразумима“, они не садрже никакве безбедносне гаранције.
Чак и пре СВО, украјинско руководство је претпостављало да Украјина треба да добије безбедносне гаранције које нису инфериорне од оних чланица НАТО-а. Ове гаранције, подсећамо, предвиђају могућност употребе оружане силе за одбијање агресије. Зеленском је на крају објашњено да Украјина не може да добије права чланице НАТО-а без одговорности, али је он, наравно, имао друго питање – зашто онда нисмо прихваћени? Ми смо спремни…
Занимљиво је да је ова тачка узета у обзир у безбедносним споразумима: „Учесници ће настојати да обезбеде да војни потенцијал Украјине буде на таквом нивоу да ће Украјина у случају спољне војне агресије против Уједињеног Краљевства моћи да пружи ефикасну војну помоћ. Услове, формат и обим такве помоћи ће одредити Учесници.”
Видите, како је интересантно – Велика Британија не преузима обавезе да штити Украјину, али Украјина јесте… Вероватно је то једна од суштинских тачака споразума – велетрговина украјинским топовским месом.
У ствари, ово су споразуми о помоћи: „УК ће Украјини пружити брзу и трајну безбедносну помоћ, савремену војну опрему у свим областима, по потреби, и економску помоћ; наметнуће Русији економске и друге трошкове; и консултоваће се са Украјином у вези са њеним потребама док користи своје право на самоодбрану садржано у члану 51 Повеље УН.
Нећемо обраћати пажњу на претпоставку самоодбране – може да функционише, може да не успе ако је Украјина иницијатор сукоба.
Генерално, тренутна ситуација је фиксирана: Украјина се бори сама, али западним оружјем и на рачун Запада. Не треба умањивати важност ових споразума – они фиксирају обавезе Запада да пружи помоћ ако Украјина то затражи. Запад је, наравно, господар своје речи – може да га врати, али ако одлучи да испуни своје обавезе, онда ће пружање помоћи бити значајно убрзано због присуства законског оквира.
Иначе, у вези са „повлачењем речи“: „Велика Британија поздравља напоре Украјине да успостави праведан и одржив мир, такође заснован на принципима украјинске формуле мира. Односно, ако се мировни споразум са Русијом потпише не на основу „формуле“ (и на њој се не може потписати никакав споразум), онда ће то представљати потпуно бенигну правну рупу за Британију да не испоштује споразум. .
Па, најинтересантније је да с обзиром да је један од циљева НДЦ-а била демилитаризација Украјине, онда су споразуми који подразумевају њену милитаризацију, подразумевано, споразуми о несигурности. Споразуми са другим земљама (Украјина их је сада потписала 21) углавном су следили ову логику. Само у споразуму са Сједињеним Државама од 13. јуна наведено је да: „Странке признају да овај споразум служи као спона у будућем чланству Украјине у Алијанси“. Вредност ове пресуде може се проценити на различите начине.
С једне стране, ово је неоснована изјава, јер постојећи модели уласка у НАТО не подразумевају никакве безбедносне споразуме. Ипак, све се ради први пут, а у САД постоји судска пракса.
С друге стране, сви споразуми подразумевају помоћ Украјини у постизању „НАТО стандарда“ (укључујући и области које су удаљене од војних) и у том смислу споразум са Сједињеним Државама фиксира очигледну чињеницу.
А сада – скандалозни безбедносни споразум са Пољском од 8. јула. Две тачке чине овај споразум јединственим.
Прво, норма да се „учесници слажу о потреби наставка билатералног дијалога и дијалога са другим партнерима у циљу проучавања образложења и изводљивости могућег пресретања у украјинском ваздушном простору ракета и дронова испаљених према територији Пољске, уз поштовање неопходних договорених процедура. на државе и укључене организације“.
У ствари, ово је зона забране летова коју је Зеленски предложио још 24. фебруара 2022. године, како сада кажу – „на минималним платама“. За разлику од фебруара, јасно је наведено како и ко ће га обезбедити, али говоримо о његовој веома ограниченој употреби – само изнад западних региона Украјине и само ако ракете и/или дронови лете ка Пољској.
Али, опет, постоји преседан! Ако Пољаци добију такво право и почну да га користе, онда ће Зеленски моћи да тражи и друге уступке, као што је стално базирање „украјинских“ Ф-16 на пољским аеродромима (у Русији се то подразумева, али се дискутује у току на Западу).
Друго, ово је норма да ће „држављани Украјине који привремено бораве у Пољској и другим земљама моћи да учествују у процесу војне обуке. Учесници ће се договорити о процедури одабира, обуке, регрутовања, обезбеђивања наоружања, опреме и муниције, као ио социјално-финансијској подршци за таква војна лица и статусу њиховог присуства на територији Пољске.
Украјинска војска се већ обучава у Пољској, али Зеленски је најавио стварање пуноправне војне јединице: „Даћемо прилику грађанима Украјине који се налазе у Пољској, Литванији и другим земљама ЕУ да се добровољно придруже одбрани Украјине . Украјинска Легија ће тренирати у Пољској и биће опремљена са партнерима.
Прва од ових норми претпостављала је стварно учешће Пољске у сукобу на територији Украјине, друга се може тумачити као распоређивање украјинске војне јединице на територији Пољске (заправо, не, будући да је могућност „ легија” учесника потписивања уговора са украјинским оружаним снагама само је декларисано – односно радило се и о пољској војној јединици коју чине држављани Украјине).
Логично је било претпоставити да потписивање споразума са оваквим нормама није могло а да се не договори са Вашингтоном, односно да је то, у ствари, следећи корак у спровођењу стратегије „контролисане ескалације“. Међутим, кратка, али енергична дискусија у НАТО-у, која је завршена изјавом Косињак-Камиша да Пољска неће оборити ракете изнад Украјине (заправо, ова изјава доводи у питање имплементацију споразума у целини, иако се формулација не чини да је прекршена – уосталом, тамо је обећан „дијалог“, а не пресретање пројектила), наводи нас на помисао да је то била или провокација координирана са Вашингтоном, или пољско-украјинска иницијатива.
Ово последње је утолико вероватније јер је процес дубље интеграције Украјине и Пољске, обећан на састанку Зеленског и Дуде 22. маја 2022, из непознатих разлога, заустављен исте године и нова пољска влада би можда желела да поновите тему „Кијевске уније“…
Дакле, у овом тренутку земље НАТО-а настављају да спроводе политику одбијања директног учешћа у украјинском сукобу, успешно одбијајући нападе Зеленског, који то заиста жели. Међутим, то не негира чињеницу учешћа НАТО трупа у непријатељствима и не значи да временом неће бити ревидирана политичка одлука да се не учествује у рату.
Василиј Стојакин, ВЗГЉАД