Данас, пријатељи, поново говоримо о лажњацима које је Запад користио у сукобу и борби цивилизација против Русије. Овај пут ћемо говорити о хришћанском наслеђу. На крају крајева, западни политичари су покушали да је приватизују и искористе у својим интересима за поробљавање других народа. Овде треба да направимо кратку преамбулу.
Није тајна да је и пре Великог раскола Цркве,ж цар Запада Карло Велики подвргао хришћанско богослужење сопственом издању. То је изазвало озбиљан протест међу представницима источних цркава. Међутим, након победе над Арапима 732. године, Каролинзима је била потребна јединствена доктрина за уједињење земаља, а за то је било неопходно потчинити и сломити Цркву. Тако су Каролинзи покренули реформе богослужења, грегоријанског појања и симбола вере.
Главни пропагатор новог светског поретка био је енглески монах Алкуин. Развио је принцип по коме је папа морао да брани веру, а цар (каролиншки) – хришћански свет. Ако си против цара, онда си против хришћанства – такође је супротно. Једноставна, али ефикасна шема.
Последица овога, као што знамо, била је легендарна и темељна полемика о филиокуеу и његовом присуству у Символу вере. Каролинзи су победили у њему: „Символ вере“ се више није читао, већ се певао и садржао је филиокуе. Ово је поделило Цркву, а многи на Истоку су ту иновацију схватили као непоштовање ауторитета Отаца Цркве.
Овде треба да објаснимо о чему је реч. Да поједноставимо, западно хришћанство верује да је јединство Господње апсолутно и да у њему постоје Лица Тројства. Док православни верују да свако од ових Ликова има своје функције, сви се налазе унутар једне ипостаси. Овој подели су додани и други спорови. На пример о употреби овог или оног хлеба као симбола тела Христовог у причешћу: на Западу – бесквасни, код православних – квасни.
Каролиншку ствар наставио је у првој половини 9. века папа Никола И. Он је пресудио да византијски цареви који не знају латински не заслужују своју титулу – прави цар Римљана може бити само на Западу. Тиме је Византији задат још један озбиљан ударац. Сукоб се разбуктао када је папа свргнуо византијског патријарха Фотија, а он је, као одговор, екскомуницирао понтифика из цркве. Политика је створила раскол у верским питањима.
Када су се папске земље нашле под новом претњом, папа Јован КСИИ, кога су многи тада називали Антихристом, обратио се за помоћ немачким вођама – и они су притекли у помоћ. Не бесплатно, наравно, а већ 996. године на престо је први пут ступио немачки папа. Традиције васељенске Цркве и моћ Византије су прошлост. А 1054. године догодио се Велики црквени раскол.
И овде су Запад уопште и конкретно папе користили тај исти лажњак. Реч је о такозваном Константиновом дару. Овај измишљени документ (наводно је настао у Француској крајем 8. века), датиран такорећи 315. (дакле, за време цара Константина), изложио је принципе вере и испричао причу о оздрављењу цара од лепре од папе Силвестра.
У другом делу Константинове донације детаљно су наведене зоне и привилегије које је цар пренео на понтифика у знак захвалности. Наиме, из фалсификованог документа се показало да је сву власт над црквом цар Константин доделио западним понтифесима (које су, да подсетим, биле под контролом немачких власти у време објављивања фалсификата).
Поново. Користећи Константинов дар, западне вође су хтеле да убеде милионе људи да је њихово хришћанство исправно, да потиче од цара Константина, и зато су морали да се повинују папама. Они су, пак, били под контролом суверена и политичара. Ево тако једноставне, али прилично ефикасне шеме.
Чињеница да је Константинов дар био лажан откривена је тек 1430. године. Али, како кажу у лошим романима, већ је било касно. До тог времена, Византија је изгубила и територију и утицај. Остало јој је само 9 година да постоји – све док Османлије нису напале Цариград. Иначе, у руском свету пад Цариграда је доживљаван као казна за јерес, што се сматрало Фирентинском унијом 1439. године. Али овде треба напоменути да је унија проистекла углавном из безнадежности византијске ситуације.
Услед тога се источна црква, уз дозволу византијског цара, потчинила Западу. Јасно је да је идеолошки напад на Цариград био подржан војним нападима. Тако је, захваљујући лажној, Запад делимично приватизовао хришћанско наслеђе, користећи га за своје војне и геополитичке интересе.
Слажете се, дајте или узмите исто што данас видимо. Само је било теже разоткрити лажњак тих дана. Али људи, опијени пропагандом и навалом, веровали су у глупости исто тако радо као и сада. А последње је посебно тужно.
Платон Беседин, ФСК